PRE nekog vremena sam, na ovom istom mestu, pisao o tipovima koji književnost nastalu na srpskom jeziku, umesto srpskom, nazivaju “srbijanskom”.
Tada sam rekao da jedan “mrsomud”, koji se hvali da je kopirajter besmislenog termina, nije uspeo da mi objasni zbog čega ga je uveo u upotrebu.
Pre neki dan sam, međutim, na jednoj tribini u beogradskom SKC-u, nastupao zajedno sa famoznim kopirajterom. Učesnici tribine, kao i ljudi iz publike, prozivali su ga, između ostalog, i zbog pomenute budalaštine.
Rasprava beše mučna, dosadna i - uglavnom - zaludna.
A zašto uglavnom, a ne potpuno?
Zato što je drveni lingvista, konačno, jasno i glasno izneo motive koji ga gone da književnost nastalu na sopstvenom maternjem jeziku nepravilno krsti. Termin “srpska” književnost, kaže, ne koristi zato što ga asocira na srpsku hegemoniju devedesetih!?
Do koje mere je objašnjenje književno i lingvistički invalidno, nije potrebno objašnjavati ni deci u osnovnoj školi. I na celu stvar, posmatrano sa književnog i lingvističkog stanovišta, više ne vredi trošiti reči.
Mrsomudova mržnja prema sopstvenoj naciji, koja ide dotle da ne želi da joj pomene ni ime, na prvi pogled ne samo da ne bi trebalo da zanima ljude koji se bave književnošću nego ni bilo koga drugog, osim, možda, nadležnu psihijatrijsku službu.
Ali, ipak nije tako.
A zašto?
Zato što nije u pitanju pojedinačna, nego grupna psihoza. Ljudi koji dele mrsomudov nacionalni mazohizam, istina, jesu daleko od toga da budu u većini, ali njihov broj nije zanemarljiv. U svakom slučaju, dovoljno je veliki da, umesto o više sličnih a pojedinačnih, mora da se govori o grupnoj psihozi.
Samo što svi iz psihotične grupe nisu dovoljno nepromišljeni da svoj problem tako plastično definišu.
Zato valja zahvaliti mrsomudu što je dao iskrenu samodefiniciju autošovinizma, kojoj se nema šta ni dodati ni oduzeti.