NEVEROVATNO koliko serija manijakalnih ubistava može biti zabavna - zaključio je sa prepoznatljivim engleskim humorom, posle londonske premijere predstave “Arsenik i stare čipke” , kritičar lista “San”. Od tih, četrdesetih godina prošlog veka, priča Džozefa Keserlinga o dve “dobroćudne bakice” koje ubijaju iz “milosrđa” obišla je svet, doživela brojne filmske i pozorišne verzije, pa i obeležila neke glumačke biografije. Naša publika još pamti dva, svaka na svoj način, šarmantna para sestara Bruster: Rahelu Ferari i Vuku Dunđerović, odnosno Oliveru Marković i Tatjanu Lukjanovu...
U međuvremenu, sazrelo je vreme za nove Ebi i Martu - u četvrtak ćemo, u režiji Stefana Sablića, premijerno na sceni UK “Vuk Karadžić” gledati Goricu Popović i Jelisavetu Seku Sablić.
- Kao što je jednom “Hamletu” stalno mesto na repertoaru, tako bi i ova sjajna crnohumorna komedija mogla uvek da bude u pozorišnom programu. Još pre petnaestak godina, divni reditelj Maričić, koga je glumački svet veoma poštovao i voleo, imao je ideju da “Arsenik” postavi na scenu, a ja sam bila kandidat za ulogu Ebi - objašnjava Seka Sablić. - Ipak, nije došlo do realizacije. Maričić je bio perfekcionista i teško je sklapao projekte. Mislim da sam i ja bila suviše mlada za tu ulogu, morala bih da glumim starost. A starost se ne glumi, godine je donose. Doduše, glumila sam je već ja u Mijačevoj “Čaplji”, ali bila je to starica bez godina. Kao apstrakcija. E, sada je pravo vreme.
* “Arsenik i stare čipke” najpopularniji je i najizvođeniji Keserlingov komad. Šta ga čini tako posebnim?
- Oduvek sam verovala da je reč o božanstvenoj komediji, sada samo potvrđujem mišljenje. Otkriva se izvorište bez dna i nadam se da će kao i svaka dobra predstava, komedija pogotovo, doživeti vatromet pred publikom! Gledaoci će kadrirati suštinu i izvući poentu. Pred njima će se naći jedno “čipkasto”, fino tkanje. Dobra je i ekipa (Nikola Vujović, Bane Zeremski, Mladen Andrejević, Nebojša Milovanović, Boris Milivojević), sastavljena od glumaca koji uvek sumnjaju i razmišljaju, što je veoma važno za naš posao.
* I što naša publika ume da uživa u crnohumornoj komediji?
- Bliska je i meni, kao i narodu. Vidite samo koliko “Maratonci” žive! Blisko nam je sprdanje sa smrću, a tu vrstu ironije i cinizma posebno prepoznaju mladi. Svojstvenije je ovom nego nekadašnjem vremenu, jer devalviranje patetike je neka vrsta ventila. Na kraju krajeva, svaki dan baratamo sa nekim smrtima. Ceo “Dnevnik” je crna hronika. Sada se o zločinima govori u inicijalima i ciframa, a žrtve i počinioci sve su mlađi. Uglavnom, između dvadeset i trideset godina. I to je donelo sadašnje vreme. Mladi ljudi više nemaju nikakvo osećanje života, ni svog ni tuđeg. Zato je danas svima blizak “Arsenik” i priča o ludilu koje šeta: ludaci na slobodi, žrtve u ludnici.
* Keserlingov komad danas je aktuelniji nego polovinom prošlog veka?
- Ono što je ranije izgledalo apstraktno, danas je životno. Puno je angažovanih mesta koje će publika prepoznati.
* Publika će je i porediti sa ranijim inscenacijama?
- To i jeste i nije dobro. Dobro je što je ovaj komad upamćen kao kultno ostvarenje, ali s vremenom se idealizuju stvari kojih više nema. Ljudi, kao i predstave. U svakom slučaju, puno je dobrog za sobom ostavio stari “Arsenik” na maloj sceni Ateljea. Između ostalog, garnituru iz koje je izašao pravi Atelje 212: Bora Todorović, Vlada Popović, na neki način i generacija Baneta Zeremskog i Mlađe Andrejevića, sve do ovih današnjih mladih glumaca.
* Koliko se vaš pogled na ovaj komad promenio tokom godina, životnog i profesionalnog iskustva?
- Čovek unosi, menja, kadrira, “čuje” , prepoznaje neke rečenice sa iskustvom. Ali, i sada kao i nekada “Arsenik” mora da bude radosna komedija, lepo provedenih sat i po predstave. Mislim da je i stara ekipa morala da sažima tekst. I mi smo to uradili za jednu dobru trećinu - u originalnom komadu ima šest likova više. Ipak, ovo je maksimalna podela u postojećim uslovima. Možda bi se drugačije radilo u institucionalnom pozorištu. Bilo kako bilo, Ebi je zaista uloga koja mi pripada i bila bi šteta da je nisam odigrala. Glumcu uvek ostane žao zbog nekih propuštenih prilika. Meni je žao što neke Nušićeve nisam odigrala. On je velikan nad velikanima, neprevaziđen i neiscrpan, vrh vrhova. Mada, igrala sam Nušića kroz Acu Popovića i Romčevića, kroz neke serije - sve je to proisteklo iz njegovog nasleđa.
* Na sceni “Vuk Karadžić” imate još dve izuzetne predstave: “Svinjskog oca” Ace Popovića i “Master klas” Terensa Mek Nelija - komad inspirisan biografijom operske dive Marije Kalas...
- “Master klas” je van nekih ovdašnjih standarda, dopire do ljudi koji znaju šta žele da gledaju. To je priča o jednom izuzetnom životu, ljubavi, privrženosti. O svemu onome što smo zaboravili. Ništa smo bez emocija.
* Zadatak nije tipičan za vaš repertoar, naprotiv?
- Tačno, mada sam počela karijeru sa sličnim ulogama. Poput Sonje u “Ujka Vanji”, “Čepu koji ne propušta vodu”, “Nori”... Te drame su obeležile moju, ali i mladost nekih gledalaca. Umeju da dodirnu ljude, utiču na njih, pripadaju onoj vrsti koja “prelazi rampu”. Kasnije je moj repertoar otišao drugim putem. Danas sama sebi čestitam što sam održala “Master klas” tolike godine. Uprkos menjanju scena, predstava je uspela da dopre do velikog broja ljudi.
* A, između ostalih, zahvaljujući i vama - Aca Popović ponovo dopire do naše publike?
- Ima, ima Ace... I Egon (Savin) se, zaista, brine o tome. Režirao je “Svinjskog oca”, u Ateljeu se igra njegova “Smrtonosna motoristika”, priprema i “Pazarni dan”. Moguće da i ovaj teatar uskoro ponese ime Ace Popovića. On ga je obeležio, i predstava “Tamna je noć”. Ja bih posle izvođenja odlazila kući, a Aca bi ostajao sa ekipom do duboko u noć. Pričao je neke divne stvari kojima, nažalost, nisam prisustvovala.

LAŽNE VREDNOSTI
* ŠTA Ebi i Martu čini tako simpatičnim, a priču komičnom?
- One su nevine jer nemaju svest o zločinu. Društvo uvek veruje lažnim vrednostima. Njih dve su dobročiniteljke, poštovane i pobožne. Zaštićene su statusom i mogu da se “zabavljaju”.

VELIKI ACA
- SEĆAM se jednog od poslednjih intervjua Ace Popovića na RTS. Govorio je o narodu kojem pripada, koji je voleo i zbog kojeg je patio. Kritički, hrabro. Zapisivala sam te njegove bisere. Bio je veliki Srbin, u pravom smislu te reči. I u “Svinjskom ocu”, s bolnom oštricom, prepoznao je i osudio neke mentalitetske osobenosti - primitivizam, mržnju bez razloga, neobrazovanost i stav da je uvek neko drugi kriv.