Nada ogromne manjine

 POEZIJA je ponovo trijumfovala. Najbolja knjiga u 2009. godini, u Srbiji, zvanično je zbirka pesama Živorada Nedeljkovića „Ovaj svet (izdavač „Arhipelag“), koja je dobila veliku nagradu „Meša Selimović“. Ovo književno priznanje tradicionalno dodeljuje Kompanija „Novosti“, a laureata svake godine bira najveći žiri u zemlji, sastavljen od 52 kritičara, teoretičara i istoričara književnosti.
Nedeljković je prisutan u svim merodavnim antologijama savremene srpske poezije. Objavio je osam knjiga pesama i dobio nekoliko važnih domaćih nagrada, a poezija mu je prevođena na engleski, poljski i ruski jezik. Od prošle godine radi kao glavni urednik izdavačke delatnosti narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu.
Usredsređen na mistiku malih stvari i na čuda svakodnevnog sveta, Nedeljković oblikuje pesme stišanog i proceđenog iskustva, topline i neposrednosti. Knjiga „Ovaj svet“ predstavlja trenutak jednog promišljenog i istančanog pesničkog opusa velike snage i sugestivnosti.
* Ipak, vaše ime je nepoznato široj čitalačkoj publici, a vest o nagradi iznenadila je i dobar deo novinara. Kako to objašnjavate?- Sem pesnika koji su na neki način estradni, pesnici nisu poznati široj javnosti, čak i ako su dobijali najuglednije nagrade. Ne verujem da biste na ulici, među slučajnim prolaznicima, mogli da nađete mnogo onih koji bi znali da vam kažu ko je Borislav Radović ili neki drugi pesnik koji je ponos ove kulture. Ali ta skrajnutost je prosto imanentna poeziji. Ona je oduvek bila potisnuta iz centra i čini mi se da zato i opstaje. Uspeva da bude na margini, a da bude tako duboka. Kada bi bila u buci i besu sveta, pitanje je da li bi davala dobre rezultate, koji u najboljim slučajevima ostaju za sva vremena. A poezija jeste na neki način upućena na večnost. Ko će i kako doći do te večnosti, nije na nama da predviđamo, niti se to može. Vreme sve proseje.
* Da li je danas bitno da pesnik bude prisutan na TV ekranima i u novinama, da bi se njegovo delo prepoznalo i prihvatilo?- Nije. Postoje, ipak, ljudi koji znaju gde se nalaze biblioteke, knjižare, čitaju književne časopise. Njih je malo, ali ipak postoje.
* Znači li to da su pesnici danas ostali bez čitalaca?- Stevan Raičković se „žalio“ početkom šezdesetih da poezija nema čitalaca i da se nada da će za pedesetak godina, a to je sada, tehnološki unapređena civilizacija čoveku omogućiti da manje radi i da ima više vremena za čitanje. Kakvo je to unapređenje ako ceo dan sediš ispred kompjutera koji ti pojede vreme? A u svakom dobu ima ljudi koji čitaju poeziju. Ona je namenjena onoj „ogromnoj manjini“ kako je rekao čuveni meksički pesnik Oktavio Paz. Kako vreme prolazi ta manjina je sve veća.
* U čemu vidite ta čuda svakodnevnog sveta o kojima pišete?- Čuda i lepota su svuda oko nas. Možemo da je nađemo u šolji kafe. Možemo da se divimo nekom ko je uzeo glinu, osmislio taj oblik, pa se setio da to može da se napuni... Sve do toga da možemo da zamislimo da u tom predmetu postoji nešto živo - Dah stvari, kako bi rekao pesnik Vojislav Karanović. Čuda koja priroda pravi jesu prava čuda: kad pada kiša i kapljica se razbija na ulici ispred vas ili vam padne na teme... Nije čudo kad se avion zarije u Svetski trgovinski centar ili kad filmska diva ili fudbaler potpišu ugovore koji se mere budžetom jedne države. Ali mi smo to promovisali u čuda, svet traži takve senzacije. A senzacija u najsuptilnijem, esencijalnom obliku ima svuda, to je sve ono što čoveka može da pokrene. Ne mislim na senzaciju u medijskom smislu. Sve je čudo i sve jeste pesma, samo ako čovek želi tako da oseti, a posle je sve pitanje pesničkog zanata.
* U pesmi „Znanje“ kažete za kamen: „Isti su sastojci u nama, samo su drugačije povezani“. Šta želite da poručite?- Mene su naučili da je kamen neživ. Možda i on o meni misli kao ja o njemu i ta relacija je vrlo zanimljiva. Ta pesma je o prolaznosti i izvesnosti nestajanja i o trajanju po sebi. Znamo da od stena ostane mrvica i kad se krune usled vulkana, zemljotresa, vode. Od nas ni toliko. Kamen uvek zna da će pretrajati, ja ne znam da li ću sve izdržati. Moje znanje je efemerno, ne znam šta je iza fizičkog nestanka, a on potencijalno ima znanje čim toliko traje.
* Može li da se kaže da vaše pesme promovišu nadu?- Poezije nema bez nade. Svedoci smo nestanka: od naših igračaka, do voljenih bića. Svaki ciklus godišnjih doba suočava nas sa nestajanjem i rađanjem, svaki dan smo i mi stariji. Suština poezije je da daje nadu. Da nema vere u obnavljanje zašto bismo postojali i stvarali? Možda i u času kad je suočen sa sopstvenim krajem, čovek se nada da će imati još koji sekund. Telo služi kao provodnik te nade.
* Uprkos ljudskom zlu i svireposti sveta, kažete da ipak postoje „opipljive niti“ koje povezuju ljude. O čemu govorite?- Koliko god ljudi jedni drugima činili zlo, konačno kad se svedu računi, kada se shvati besmisao, obnavljaju se veze. Tu je opet reč o nadi i te opipljive niti zapravo jesu vera u Boga, koji jeste naše jedino ishodište, šta god da je Bog.

PLODNO TLO
* Čini li vam se da u poslednjih nekoliko godina dobijamo više kvalitetnih knjiga poezije nego romana?- Nemam kompletan uvid u proznu produkciju, ali zaista mislim da imamo odličnu poeziju. Verovatno je to i zbog toga što ova zemlja ima sudbinu kakva jeste. Može biti da je to jedna od posledica ranije represije, ratova i svega protiv čega se poezija bori jezikom i prekomponovanjem stvarnosti u sebi. Poezija uvek uspeva, mada je to pojednostavljivanje i generalizovanje, u zemljama koje su pomerene iz normalnog života. Kao što znamo, Poljska je godinama imala i ima sjajnu poeziju - Miloša, Šimborsku, Ruževiča, Herberta, Zagajevskog...

Srce
1.
Srce kolibrija
Zaprema petinu tela
Te najmanje ptice na svetu.
Takvo, ogromno srce
Perju koje ga štiti
Daje velike moći.
Neshvatljive, kao snaga
Svetlećeg neba
Da svako srce uzdigne
Bar na čas
I ostavi ga da lebdi
Naspram drugoga srca
Ili da treperi u njemu.

2.
A čovek da ima srce
Koje bi zauzelo
Pretežni deo
Tog skladno uređenog
Prostora pod rebrima,
Toliko da ima srce,
Da li bi čovek
Lebdeo i usisavao
Zlatni prah
Iz latica zvezda
Čije srce nedirnuto treperi,

Ili bi kidisao u tamu
Da mrak učini još većim?
(Iz nagrađene zbirke pesama
„Ovaj svet“ u izdanju Arhipelaga)