Izduvali smo se kao balon

 U NOVU godinu Gorica Popović ušla je petom brzinom: tek što je njena predstava “Muška stvar” izvedena pedeseti put na sceni Ateljea 212, tri puta zaredom muzičko- -scenski spektakl “Brod plovi za Beograd” ispunio pozorišnu salu do poslednjeg mesta, naša glumica nastavila je probe mjuzikla “Kosa”, a uskoro ćemo je gledati i u dve nove TV serije i predstave. Za jednu od njih sama je napisala dramski tekst. I to nije sve: još četiri prekrivača i, eto, nove autorske izložbe pačvorka ove svestrano talentovane umetnice!
Razgovor s višestrukim povodom, ipak, počinjemo pričom o rimejku čuvene “Kose”, koju za scenu Ateljea u novom rediteljskom čitanju priprema Kokan Mladenović i čije je premijerno izvođenje početkom februara:
- Nas šestoro iz starije generacije (Tanja Bošković, Dara Džokić, Peđa Stojanović, Nenad Ćirić, Mladen Andrejević i ja) prezentujemo “roditeljsku liniju” u predstavi - objašnjava Gorica Popović. - Tekst je adaptiran, prilagođen vremenu. Reč je o mladima koji prate grupu G8 i odlaze na skupove poput onog u Kopenhagenu, dižući glas protiv globalizma i krupnog kapitala koji nam svima diktira način života... Pišu se novi songovi za “Kosu”, angažovani su neki veoma dobri i “ubojiti” mladi glumci. Verujem da će publika uživati u novim licima, kao i onim poznatim: Sergeju i Banetu Trifunoviću, Gordanu Kičiću, Ivanu Jevtoviću, Kaji Žutić, Sofiji Juričin... Mi stariji još ne radimo, ali deca izgiboše na probama s koreografom Mojcom Horvat!
* Sećate li se one prve, legendarne “Kose” Mire Trailović i Zorana Ratkovića?
- Odrasla sam u Kragujevcu. Moj otac je bio u pozorištu i ja sam gledala sve predstave koje su dolazile na gostovanje. Pamtim, recimo, “Zatočenike iz Altone” JDP sa Milivojem Živanovićem i Stevom Žigonom, kao i neka divna ostvarenja Ateljea. Sećam se da je “Kosa” bila veliki događaj za Kragujevac, s jednom fantastičnom muzikom i potpuno novom energijom. Kasnije sam u Beogradu na studijama, još jednom “zakačila” tu “Kosu”. Veoma me zanima kako će nova verzija korespondirati sa našim vremenom. Čini mi se da je bunt u ovoj verziji prilično marginalizovan, a svima nam nad glavom visi isti mač - poslednji je momenat za spas planete. Novac je vrhovni bog: velike korporacije sve diktiraju. Predstava je u misiji osvešćivanja svih nas.
* Bunt u doba hipi pokreta bio je kolektivni čin. Danas ga je sve manje?
- Tačno. Ovo doba donelo je individualnu brigu o sopstvenom životu i ciljevima. Svako ide sam. Vremena su se promenila, ima mnogo stvari koje sprečavaju protest. U surovoj stvarnosti srećemo se sa raznim represijama kao odgovorom na bunt. Slušala sam kako žene u Novom Pazaru protestuju jer nisu dobile novac koji je za njih uplaćen. Jednostavno, propao je kroz neku rupu, a one su prisiljene da štrajkuju glađu kao svi očajnici... Ljudi leže na pruzi boreći se za svoja prava, dok s druge strane, upoznajemo biografije onih koji poseduju novac i iskazuju bahat odnos prema tim istim očajnicima.
* A gde nema bunta ima malodušnosti?
- Toliko nam se stvari desilo u poslednjih dvadesetak godina da je logično da smo izgubili energiju, izduvali se kao balon. Naravno, desile su se promene. Izašli smo iz mraka, ali dosta stvari ne funkcioniše. Stiče se utisak da su mnogi u politici iz lične koristi. Sebe da namire, pa šta bude. To odsustvo sluha za opštenarodno dobro, nažalost, ima kontinuitet. Naš je usud da teško prevazilazimo ozbiljne mane i greške... Dosta stvari je i iznevereno. Kao u onoj priči o pastiru koji je stalno dizao lažnu uzbunu i vikao “vuk, vuk”, a kad se stvarno vuk pojavio, niko nije obratio pažnju. Stalno smo na nuli, a iz te pozicije teško je stalno ići u bitke.
* Od šezdesetih godina i “dece cveća”, promenili su se mladi, ali i roditelji. Uostalom, roditelji su činili nekadašnje “pleme”?- To su i oni koji su šetali 96/97. godine. Danas su razočarani. Bez obzira na to što smo znali da nas čekaju tranzicija, turbulencije, otpuštanja s posla, zatečeni smo pred ovolikim kriminalom i raznoraznim podvalama, čak i tamo gde ne bi smelo da ih bude... Pa onda drumskom, građevinskom i ko zna već kakvim mafijama. Roditelji sve teže razumeju sopstvenu decu. Mladi veoma često ekstremno razmišljaju, pokušavajući da pronađu neku “žižnu tačku”, oslonac, motiv. Suviše lutaju. Teško ih je, naravno ne sve, naterati i da odu na neki dobar koncert ili predstavu. Jer, šta je danas pojam uspešnog čoveka? Onaj ko je ušao u “Velikog Brata”, pokazao ono najgore i - postao slavan. Tabloidi nam svima pune glavu ko je kupio skup automobil, stan, bundu. Mada, nije to samo naš “specijalitet”: cela planeta ide dođavola. Živimo u vremenu u kome svako misli da ima prava na svojih pet minuta slave, baz obzira poseduje li kvalitete ili ne.
* Kako objašnjavate da u vreme izuzetne popularnosti “rialiti programa”, ljudi osećaju i dalje potrebu za dobrim scenskim sadržajima? Tri večeri zaredom “Brod” je punio salu Ateljea.
- Rado dolaze, pa i izdvajaju priličan novac za današnje vreme. Dve karte za “Brod” staju pedeset evra, što nije malo. Verujem da je odgovor u energiji i veštinama koje izvođači poseduju, u višestrukim darovima. Još se kod ljudi nije izgubila potreba za pravim vrednostima, što znači da je priča tipa “to narod traži” samo izgovor da se publici ponude “treš“ stvari i napune sopstveni džepovi... Evo, u ponudi svega i svačega u TV programima, nedavno smo gledali takmičenje “Ja imam talenat”. Srećna sam što su pobedili Pilarevi, jer to znači da se još prepoznaje poštenje, rad i dar. I to je nagrađeno.
* Posle tekstova “ Iju, poplava” i “Izvol'te sličicu”, nedavno ste napisali komad “Kad Stevica operiše”. Uskoro ćemo ga gledati na pozorišnoj sceni?
- Imamo i podelu - Jelica Sretenović, Boris Komnenić i ja - a predstava bi trebalo da bude u Domu kulture “Vuk Karadžić”, na proleće. Reč je o jednoj slatkoj komediji i ljudima koji pokušavaju da se izbore za svoj život i prostor, idući ljubavlju protiv svih nedaća. Na istoj sceni (u režiji Stefana Sablića) planirana je predstava “Arsenik i stare čipke”, u kojoj ćemo igrati Seka Sablić i ja. Počinje i snimanje tinejdžerske serije “Priđi bliže” za RTS, koja govori o problemima mladih, politički korektnim i nekorektnim stvarima. Igram netolerantnu profesorku geografije, s otporom prema svemu što dolazi sa strane. Takođe, od 25. januara emitovaće se serija “Sva ta ravnica” (po tekstu Đorđa Milosavljevića) na TV Pink. Gledaćemo sagu o grofovskoj porodici s početka 20. veka. Snimana je u dvorcu Dunđerskih i već postoji interesovanje za preuzimanje u regionu.
* A biće i izložba pačvorka?- Uradila sam ih jedanaest. Kad završim još četiri - eto izložbe!
     

APLAUZ ZA NATAŠU
* Kako prepoznati prave u toliko buke, šarenila i ništavila?
- Na sreću, ipak se prepoznaju istinske vrednosti. Nepogrešivo najveći aplauz dobijaju najbolji! Eto, u našoj predstavi “Brod plovi za Beograd” publika i te kako ume da nagradi Natašu Tasić. U ovom pozorištu počela je kao razvodnica, a onda se prijavila da peva i pokazala divan talenat. U međuvremenu, završila je Muzičku akademiju, nastupa po inostranstvu, kandidatkinja je i za ulogu Karmen. Iako njena tačka traje celih pet minuta, publika “poludi” i izvodi je na bis. Sličan je slučaj i sa Stefanom Ćirićem, pijanistom od karijere.