Tek izašli roman Vuka Draškovića „Doktor Aron“ (izdavač „Srpska reč“) biće veliko iznenađenje za čitaoce poklonike njegovog pera i ne manji izazov za kritičare. Knjiga se potpuno razlikuje od svega što je ovaj autor do sada iznedrio. Da li je to i njegovo najbolje delo, kako tvrdi njegov prvi čitalac i urednik Aleksandar Čotrić, pokazaće vreme, ali je izvesno da je najkompleksnije i urađeno sa najvećom ambicijom.
Roman se račva u nekoliko rukavaca otvarajući niz istorijskih, filozofskih, nacionalnih i religijskih tema, a u centru zbivanja je čudesni beogradski neuropsihijatar Aron Todorić. U njegov dom dolaze pacijenti i poznanici raznih fela, akademici, pisci, profesori, istoričari, advokati, novinari, disidenti, ali i čudaci od kojih je jedan umislio da je Napoleon lično, a drugi da mu je u izraslinu na vratu policija ubacila prislušni uređaj. Oni žučno raspravljaju o aktuelnim društvenim problemima i svaki od njih nosi neku svoju intimnu muku. I njihov domaćin čuva tajnu koju pisac postepeno i znalački otkriva. Radnja se događa pre Titove smrti i posle nje.
* U liku Arona Todorića, poznavaoci beogradskih intelektualnih krugova mogu lako prepoznati neuropsihijatra Veselina Savića i njegovo okruženje. Čime vas je taj čovek inspirisao?
- Sa doktorom Veselinom Savićem, neponovljivim čudakom i čarobnjakom, družio sam se skoro dve decenije. Okupljao je oko sebe duhovnu elitu, i disidentsku i režimsku, ondašnje Jugoslavije. Bio je genije i zato smo govorili da je lud. On me je inspirisao da oblikujem lik mog doktora Arona, a to je trajalo dugo. Pre nego što se rodio u ovom romanu, Aron se oglašavao na stranicama „Noža“, „Molitve“, „Ruskog konzula“ i „Mete“, ali bez imena ili pod drugim imenima.
* I neki drugi vaši junaci mogu se prepoznati, kao što su Jovo Kapičić, Dobrica Ćosić, Vladimir Šeks, Jara Ribnikar; slučaj pisca Gavrila podseća na slučaj pisca Gojka Đoga, a ima i aluzija na paškvilu Vojko i Savle...
- Neki čitaoci prepoznali su neke druge ljude. To me raduje, jer su književni likovi uspešniji što su univerzalniji. Vojko i Savle ili Aron i Baron? Na čitaocima je da odgonetaju, a pisac saopštava laž koja je istina.
* Odlaskom Arona u Izrael, otvarate pravi mali traktat o veri, hrišćanstvu, Bogu. Sudeći po nekim drugim knjigama, ove večne teme veoma su intrigantne i za modernog čoveka koji se smatra oslobođenim svih predrasuda...
- U Izraelu, gde boravi prvi put u svom životu, da bi u Kapernaumu sahranio svoju promašenu sreću, svoju Saru, doktor Aron se upušta u avanturu upoređivanja Mojsija, Mohameda i Hrista. I zaključuje da je Mojsije želeo savršenog vernika, Mohamed - savršenog ratnika za veru, a Hristos - savršenog čoveka.
* Kao crvena nit kroz roman se provlači dilema da li sa čovekom umire sve ili ostaju duh i misao kao nešto neuništivo. To pitanje mučilo je mnoge pisce, kakav bi bio vaš odgovor?
- Materija je neuništiva. Ovo je nauka dokazala i ovo je nesporno. A šta biva sa čovekovom dušom, mišlju, osećanjima? Da li su i oni neuništivi? Za tim odgovorom traga doktor Aron i to traganje će i da ga ubije. Njega, kao i Ivana Karamazova, muči Bog, a Bog je za svakog čoveka vrhovna a možda i jedina suštinska muka.
Ja sam u bolnim dilemama mog doktora Arona. Nadam se da će moj duh, (misao, duša?) posmatrati moju sahranu, a strah me je, opet, od jeze da neće i da je smrt večiti kraj. Između nade i straha, biram nadu.
* U romanu se, u negativnom kontekstu, govori o Titovom vremenu i vladavini. Kako objašnjavate da se u poslednje vreme vraća interesovanje za Josipa Broza?
- Doktor Aron je upoznao Tita još 1937. u Moskvi, a lečio ga je, izgleda, od manije gonjenja, i u Beogradu, pred njegovu smrt. On je izbliza upoznao poredak Laži i Sile kao Vrhovnog dobra. Zato doktor Aron zna da Jugoslaviji, čim umre Tito, nema spasa. Laž i Sila prirediće „veliki cirkus slonova“ sa šahom, srpom, belim pečurkama i najvećim slonom bez glave. Srbija se danas vraća Titu, jer je Srbija, i danas, posle svega, onaj slon bez glave.
* Jedna od okosnica romana je čudesna, fantazmagorična priča o mladom Amerikancu Niku Visperu za koga se najpre misli da je reinkarnacija jednog srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata?
- Meni je doktor Aron pričao, a prisustvovao sam i njegovim naučnim eksperimentima, da su magnetni talasi čovečje žlezde epifize isti kao i magnetni talasi Zemlje i naše galaksije. Specijalnim smesama, koje je on spravljao, podsticao je južni pol epifize da ga odvede u prošlost, a severni pol da zaviri u budućnost. Pričao mi je, a ja mu verujem, da je na taj način video Golgotu Srbije u Prvom svetskom ratu i video, baš video, i jednu srpsku bolničarku, koja će da pogine 1916, i jednog srpskog vojnika, koji je ispustio dušu na ostrvu Vido, ali će da se ponovo rodi 1953. u Libertvilu, kod Čikaga. Nema nemogućeg, ako verujete u moguće. Tako su se ta srpska bolničarka, koja je poginula 1916, i američki poručnik koji je rođen 1953, venčali u jednom selu blizu Kragujevca 1981. godine. Prisustvovao sam njihovom venčanju.
* Da li je bilo teško, posle veće pauze, ponovo uplivati u romansijerske vode?
- Nije bilo teško nego lekovito.
* Poslednjih decenija menjale su se književne poetike i razni „izmi“. Ipak, kao da se ispostavlja da nema dobre knjige bez dobre priče, što pokazuje i vaš roman?
- Pisac je srećan ne samo kad ga čitaoci hvale, nego i kada ga psuju ili mrze. Pisac mora biti nesrećan samo ako čitaoci zaspu dok čitaju njegovu knjigu i ako se ona završi posle čitanja.
* Kroz reči vašeg junaka provlači se misao da ništa značajnije nije urađeno bez vere u nadu, u snove, u nemoguće. Da li je to i vaše ubeđenje?
- Hristos, Kolumbo, Galilej, Đordano Bruno, Kopernik, Njutn, Njegoš, Ajnštajn, Doktor Aron. Sve usamljenici. I sve jeretik do jeretika. Samo pojedinci imaju snove. Ne verujem ni da su Iljf i Petrov mogli da napišu bilo šta zajedno. Autor je samo jedan od njih. Doktor Aron mi je govorio: „Kloni se, sine, gomile i huka hiljada, kloni se svakog, sem sebe, iako ćeš tada biti u najopasnijem društvu“. Nisam ga poslušao, a citirao sam njegov zavet iznad njegovog groba, kad sam se oprostio sa njim.
Da li je to, pitam se, moj greh? On je zavirivao među zvezde, a ja sam zvezde Vrhovne tajne i Savršenog uma tražio u Srbiji i među Srbima. Nadam se, ipak, da se doktor Aron ne ljuti, jer sam, i kao političar, želeo nemoguće, u nadi da dosegnemo ono moguće. Kao pisac, u ovom romanu ja sanjam i nastavljam da verujem u nemoguće, jer sam realan. Neka mi fanatični zaljubljenici u Čarlsa Darvina i njegovu Gospođu Evoluciju, kao Vrhovni um, kao svog Boga, odgovare samo na jedno pitanje: kako to da je njihova Gospođa Evolucija mogla da stvori sve, osim Boga? Da li, poricanjem Vrhovnog uma, uobražavaju da su oni taj Vrhovni um? Teško nama, ako jesu.

KOLEKTIVNI BOLESNIK
* Šta vam je, kao piscu, politika kojom se bavite celog života dala a koliko oduzela?
- Meni je politika donosila i donosi samo nesreću. Toliki ljudi su ubijeni ili su stradali samo zbog toga što su bili sa mnom, a strela je, nekoliko puta, odapinjana i na moju glavu. Moja politika govorenja istine mržnjom je ispunila mnoge. Zašto? Zato što su Srbija i Srbi kolektivni bolesnik. Gde god da pipneš, vidiš tešku bolest. Hteo sam da budem lekar, da budem doktor Aron, i propisujem lekove. Neoprostiva greška, jer teški bolesnici mrze doktore, a obožavaju nadrilekare i vračare.