ZA njega je rečeno da ukida razliku između života i teatra i kao malo ko čini da se predstave pamte: ostavio je potpis na oko 300 scenografija, preko stotinu kostimografija, dobio četiri Sterijine nagrade i dva priznanja za životno delo. U prošloj sezoni imao je beogradske četiri premijere
("Figarova ženidba i razvod", "Tartif", "Falsifikator" i operu "Verter"), a u inostranstvu tri - u Sofijskoj operi "Lakmea" Lea Deliba i Pučinijev "Turandot", u Nacionalnoj operi u Ostravi (Češka) Pučinijevu "Lastavicu" ("La rondine"), a ostvario je i veliku samostalnu izložbu scenografija i kostimografija (originalne skice i fotosi realizacija) u Gradskoj galeriji u Bratislavi.
Miodrag Tabački, redovni profesor na FDU (i gostujući na nekoliko univerziteta u svetu), dao je pečat mnogim pozorišnim ostvarenjima ne samo širom bivše SFRJ nego i Belgije, Italije, Slovačke, Bugarske, Češke... Maštovit, obrazovan, odnegovano ekscentričan - Tabački je poznat po raskoši (i idejnoj i materijalnoj) u umetničkom izrazu. Zato je i pravi sagovornik na temu koliko (i kako) se ekonomska kriza odražava u teatru.
- Ako se negde može prevazići finansijski problem ili tesnac, onda je to u pozorištu! - kaže naš ugledni umetnik. - Tu je moguće boriti se drvenim mačem, kako kaže Ljubomir Simović u "Putujućem pozorištu Šopalović". Moguće je napraviti zamak od tekstila, kostim od hartije i invencijom i maštom pobediti nemaštinu... A s druge strane, postoje pozorišne predstave koje nas zadovoljavaju upravo skupoćom i glamurom, ali druge vrste. Prepoznajemo raskoš, što takođe može da zadovolji oko gledaoca. Zavisi i od same publike: njenih sklonosti, očekivanja, obrazovanja. Naravno, i od samih kreatora predstave koji mogu da nametnu vizuru iz koje žele da publika posmatra ono što su uradili.
* A sve to u okolnostima recesije?
- Sasvim je izvesno i primetno da se nemaština čak i ne prikriva maštovitim, a jeftinim rešenjima. Čest je slučaj, gotovo pomodan, da se predstave igraju u praznim, pa i nenaznačenim prostorima. Scenografija je sve češće nešto što ostaje na publici da zamisli na osnovu same igre, odnosno glumačke radnje. Ne mislim da je to loše, ukoliko gledaoci imaju pravi doživljaj. No, postoje žanrovi i komadi koji se veoma baziraju na vizuelnoj komponenti koju mi publici moramo ponuditi. Nekada je potrebno pokazati raskošni zamak, a nekada je efekat veći ako ga sklonimo i time publici omogućimo da ga izmašta.
* Kako ste vi to rešavali?
- U predstavi "Let u mesto" Gorana Stefanovskog, koju sam pre nekoliko godina radio u Skoplju, radnja drame se dešava u manastiru. Tokom komada se slikaju freske, ali je tehnički i finansijski bilo suviše zahtevno slikati ih pred publikom. Moje rešenje je bilo jednostavno: zid na kome se one slikaju, "postavio" sam iznad portalnog mosta tako da publika nije videla freske već samo slikare na merdevinama. Pretpostavljam da su ih maštovitiji gledaoci mnogo lepše zamislili, nego što bi im mi pokazali.
* Zbog čega se vaše scenografije tako dugo pamte?
- Mislim da su moja rešenja ostala u sećanju jer su uvek bila u direktnoj povezanosti sa komadom - moja replika na tekst. Da bi se scenografija zapamtila mora imati pojačanje, jer sama po sebi nije dovoljna. Mora veoma da odgovara i bude sinhronizovana sa idejom predstave, dakle suštinom komada.
* Uz Akademiju primenjenih umetnosti završili ste i studije arhitekture. Koliko vam je to koristilo u scenografiji?
- Ukoliko vladate arhitekturom, to je od velike pomoći. Ne samo kad se radi o poznavanju stilova i konstrukcija: način mišljenja koji se formira na tehničkim fakultetima više je nego dragocen ako se primeni u kreiranju vizuelne komponente predstave.
* Kriju li vaši radovi neki detalj koji se ponavlja?
- Nisam dobar analitičar sopstvenog dela, ali je Jovan Ćirilov primetio da je nebo česta inspiracija u mojim scenskim prostorima. A ja, opet, imam utisak da sam više puta bio inspirisan talasom: ponekad je on bio vajan kao na baroknim minijaturama, nekad linearno realizovan u neonskim cevima, a ponekad čak i crven. Svaki put, drugačije projektovan, imao je drugačije značenje.      

NAJJEFTINIJA
* Najjeftinija scenografija?

- Jedna od meni najdražih je Singerov "Demon" u Narodnom pozorištu. Tu je scenografija, s obzirom da je služila i kao gledalište i kao pozornica, bila finansijski zanemarljiva stavka. Sedamdesetih godina imao sam iskustvo da u izgorelom splitskom pozorištu "postavim" publiku na scenu, a kao gledalište i već gotovu scenografiju koristim salu i lože. Bilo je to za predstavu "Makelanđelo" Miroslava Krleže, a od presudne važnosti je bila incijativa maštovitog reditelja Ljubiše Ristića. Nije do scenografa da li će nešto biti veliko ili malo, skupo ili jeftino.

NAJSKUPLjA
* Koja je vaša najskuplja scenografija?
- "Gorski vijenac" u Crnogorskom narodnom pozorištu! Srećna okolnost je to što ju je proizvođač (Kombinat aluminijuma) sponzorisao. Ova predstava je primer ispražnjene scene, ali u jednom skupocenom okviru. Aluminijum je potpuno odgovarao potrebi reditelja koji je želeo da se sve dešava u hladnom, sakralnom prostoru.