ČEKAJUĆI snimanje scene filma „Kao rani mraz“ na salašu „Vizić“, Mustafa Nadarević, čuveni bosanskohercegovački glumac, koji je slavu stekao u bivšoj Jugoslaviji ulogama u filmovima „Kiklop“, „Miris dunja“, „Otac na službenom putu“, „Već viđeno“, razgovara sa rediteljem i scenaristom Đorđem Balaševićem. „Panonski mornar“ u šali prepričava omiljenu rečenicu Marlona Branda u kojoj veliki glumac kaže da uvek glumi besplatno, jer obožava glumu, ali zato dobro naplaćuje čekanje.
Nadovezujući sa na Balaševićevu opasku o čekanju Nadarević se priseća izjave Entonija Hopkinsa:
- Britanski glumac je jednom rekao da čekanjem glumac ili postaje alkoholičar ili šahovski velemajstor. Tako da svaki glumac pored dara za ovaj posao mora imati i mnogo strpljenja. Tako počinje razgovor u pauzi snimanja film „Kao rani mraz“ sa sjajnim glumcem koga ćemo uskoro moću da vidimo u filmu „Točka bez povratka“ Igora Galoa.


* Šta mislite o scenariju koji je na osnovu pesme napisao Balašević?
- Mislim da je scenario fantastičan. Stari sam Đoletov obožavalac, odavno se znamo i molio me da radimo zajedno. Naravno da sam pristao, iako sam dobio tešku ulogu. Igram Mađara koji se zove Verebeš i koji ima veoma dug dijalog na mađarskom jeziku - trbalo je to savladati. Čini mi se da se veoma isplati raditi sa Đoletom, ne mislim u ekonomskom smislu. U njegovom kinematografskom pokušaju vidim veliku hrabrost koja i meni daje krila da počnem da snimam svoj film, jer već godinama spremam razne projekte, a ne usuđujem se da započnem sa realizacijom i tako se upustim u avanturu zvanu film.

* Kako vam izgleda Balašević kao reditelj?
- Gledajući ga na setu, kako se ponaša i kako rukovodi ekipom, mogu da ga uporedim sa najvećim rediteljima sa kojima sam do sada radio. Ima jedam poseban mir, ne uzbuđuje se, što je veoma važno za reditelja, tako da uvek ulazi u kadar i scene potpuno spreman i miran. Tako da sam siguran da će napraviti jedan superioran, poetski film. Kada bi snimio samo pola onoga što je napisao u didaskalijama, bilo bi fantastičano, a nadam se da će snimiti sve.

* Da li biste mogi da poredite njegov stil sa rediteljima sa kojima ste radili?
- Najviše me podseća na Gorana Markovića, sa kojim sa radio „Već viđeno“, ali i na mnoge mlade raditelje koji su na počecima karijera bili opušteni i spremni da urade nešto drugačije.

* Kako vam danas izgleda balkanska kinematografija?
- Teško je napraviti neko globalno poređenje, jer smo svi otišli u svoje avlije i nema pravog komšiluka u stvaralaštvu i ljubavi. U moje vreme, kada bi bilo objavljeno da će film biti prikazan u Puli, svi smo bili sretni, skakali smo od radosti što smo uopšte na tom festivalu. Tada je bila velika produkcija, pa je malo filmova moglo da bude prikazano na festivalu. Danas se prikazuje sve što snimi, bez obzira na kvalitet, skoro da nema kriterijima. Kinematografije su male, nema dovoljno novca, a i nema toliko publike kao u bivšoj Jugoslaviji.

* Da li ste bili na nekom od filmskih festivala u Srbiji i kako vam izgleda ovdašnja situacija?
- Bio sam u Nišu na glumačkom festivalu i situacija je ista kao u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini. Neki mali festival u kome se bore srpski glumci i glumice. Ne znam kako je na Paliću i drugim srpskim festivalima, ali pretpostavljam da je isto, jer smo svi osiromašili tim podelama, izgubili smo na kvalitetu.

* Da li vidite neke mogućnost za povezivanje filmadžija sa bivših jugoslovenskih prostora i da li smatrate da se sada dovoljno radi na tome?
- U Hrvatskoj i Srbiji opet dolazi do nekog povezivanja, mešanja glumaca i reditelja. Smatram da jedino preostaje da se prostor bivše Jugoslavije ponovo poveže, jer se tu svi razumeju, to je jedno govorno područje na kojem ima publike. Kada bi se uredile i povezale nacionalne kinematografije, filmovi bi mogli da zarađuju jer bi bilo mnogo više gledalaca. Ovako se samo baca novac na male projekte, koje kao da niko ne gleda, što je veoma žalosno.

NEKI ČUDNI LjUDI
* KADA ste poslednji put snimali u Srbiji?
- Radio sam skoro. Pred Novu godinu sam sa rediteljem Čedomirom Petrovićem smimio seriju od četiri epizode za RTS o putujućim glumcima, koja se zove „Neki čudni ljudi“. Ranijih godina sam puno snimao u Srbiji, ali nikada u Vojvodini, što je interesentno. Trebalo je da prođe 40 godina moje glumačke karijere da dođem u ravnicu i snimam film i to zahvaljujući multitalentovanom Đoletu.