OKRUŽNI sud u Šapcu doneo je nedavno rešenje kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju Slobodana M. Isakovića. Time je posle više od šest decenija skinuta ljaga s jednog časnog imena, kao i teška senka nezaslužene patnje i krivice pod kojom je svih ovih godina živela porodica. Pažnju javnosti na tragičnu sudbinu pravnika, bivšeg oficira kraljeve vojske i autora komada „Dušanovo jutro“ (čije ga je izvođenje i koštalo glave) sticajem okolnosti, iako nimalo slučajno, skrenuo je glumac Ljubivoje Tadić i njegovo pozorište „Ogledalo“.
- Prošle godine priredili smo dve književno-dokumentarne večeri o delu „Dušanovo jutro“ i sudbini autora - objašnjava Ljubivoje Tadić. - U tim susretima učestvovala je i glumica Ognjanka Ognjanović, čiji je otac Aleksandar bio reditelj i glumac u predstavi te, 1944. godine. Inače, u njoj je igrala i poznata glumica Blaženka Katalinić kao i Branko Jovanović, otac prvakinje našeg nacionalnog teatra Ksenije. Slučajno smo otkrili da se u ulozi mladog viteza pojavio i kasnije čuveni sportista Rajko Mitić. Predstava je izvedena svega tri puta, premijerno na "Kolarcu", a potom na Kalemegdanu. Pisac komada ubijen je, bez sudske odluke, u maju 1945. godine i do današnjeg dana ni grob mu se ne zna. Iza njega su ostali supruga Ružica, deca Milivoje i Milena...
Slobodan M. Isaković, za čiju životnu priču se zainteresovao beogradski glumac, bio je ugledni šabački pravnik s književnim ambicijama. „Dušanovo jutro“ njegov je prvenac i jedino izvedeno delo, u čijem središtu se našla istorijska tema i dvor cara Dušana. Nažalost, ispostaviće se, pogrešna tema u pogrešno vreme: car Dušan zasmetao je Nemcima u doba okupacije, a prisustvo Milana Nedića na premijeri - posleratnim vlastima. Po svemu sudeći, taj momenat biće i presudan za njegovu likvidaciju. Šabački sud nepobitno je utvrdio da je Isaković „lišen života u Zvorniku, od strane pripadnika Jugoslovenske armije, bez odluke suda i bez sprovedenog postupka, iz ideološko-političkih razloga, kao žrtva progona i nasilja“ i to bez „konkretne krivice, pre svega, radi zastrašivanja drugih“.
- Tom odlukom skinuta je strašna senka s porodice i čoveka koji je za sobom ostavio trogodišnjeg sina i ćerku od tri meseca... Ostvarena je pravna rehabilitacija, a naše pozorište pokušalo je da doprinese onoj drugoj, duhovnoj. Ta priča će se nastaviti, na pravi način, obnovom predstave „Dušanovo jutro“, što tek nameravamo da uradimo. Inače, delo je pisano u mladalačkom zanosu, a ironijom sudbine, motivisano je upravo patriotizmom samog autora.
Tadić, u čijem je mandatu upravnika Narodnog pozorišta uspostavljena nagrada „Žanka Stokić“, podseća da je upravo ovim priznanjem široj javnosti, a pogotovo mladoj publici, postala poznata i tragična sudbina slavne glumice.
- Vreme društvenog preokreta 1944 - 1945. godine obeleženo je nasiljem u pozorištima, na mestu gde je nasilje najmanje primereno. Likvidirani su i glumci Aleksandar Cvetković i Jovan Tanić, čiji je jedini zločin bio što su tokom okupacije igrali predstave. Da podsetimo, u Beogradu je tokom Drugog svetskog rata bilo više od dvadeset pozorišnih trupa ne samo iz Srbije nego iz cele Jugoslavije, glumaca izbeglica, koji su kao i ovdašnji, radili ono što su najbolje znali - igrali predstave. Druga kazna, takođe strašna na svoj način, bila je gubitak građanske časti. Takva sudbina zadesila je Žanku, a „zadesio“ ju je i društveno - koristan rad, čiji je cilj ponižavanje i zastrašivanje drugih. Ona je čistila ulice, neki su prali klozete, ili radili na građevinama. Međutim, ovakvom radu je sve samo ne korisnost, bila namera...
Naš sagovornik podseća da je slučaj Slobodana M. Isakovića doživeo pravnu satisfakciju, ali da još mnogo nepravedno optuženih i stradalih umetnika čeka posthumnu rehabilitaciju, tim pre što za mnoge postoje i sudske odluke.
- Umetnost mora da ostane izvan svake ideologije, ne u smislu konteksta već bilo kakvog nasilja i pritiska politike. Zato treba jednako postupati u istim stvarima. Sve ovo odnosi se i na slučaj Ljubiše Jovanovića, ironijom sudbine, još jednog Šapčanina. Kao i mnoge moje kolege, protestovao sam pre nekoliko godina zbog promene naziva šabačkog pozorišta, kao i primisli da bi, iz bilo kog razloga, moglo biti nedostojno zato što nosi ime izuzetnog čoveka i glumca. Naš problem je što kao društvo imamo kratko pamćenje. Ne izvlačimo pouke, pa nam se nevolje ponavljaju - često u istom obliku...

„GOLUBNJAČA“ I „VUNENA VREMENA“
- JEDAN od najvažnijih događaja u novije doba, izvesno, objavljivanje je dela „Slučaj Golubnjača - za i protiv“ Jovana Radulovića. Mnogi se sećaju anatemisane i zabranjene predstave „Golubnjača“ istog autora. Ovog puta skupio je dokumenta, novinske tekstove, zapisnike sa sastanaka raznih aktiva i slično, svega što je posle drame usledilo. Tako je knjiga postala prvorazredni dokument o jednom vremenu, kojeg se gotovo idilično sećamo a koje je imalo ozbiljan nesporazum sa savešću - podseća Ljubivoje Tadić. - Slična je priča i o knjizi Gojka Đoga „Vunena vremena“, čiji su dokumenti, takođe, nedavno objavljeni a odnose se na već čuvenu istoimenu zabranjenu zbirku poezije 1981. godine. Pozorište „Ogledalo“ baviće se i tim delima na svoj, pozorišni način.

SALATA
VEĆ je premijera najavila čudan usud „Dušanovog jutra“. Trebalo je da se održi na Uskrs 1944. godine, ali je odložena zbog savezničkog bombardovanja. Odigrana je na Vidovdan, 28. juna, a već posle sledećeg izvođenja (na Kalemegdanu) Gestapo je uhapsio Aleksandra Ognjanovića zato što je ocenjeno da je predstava drzak nacionalni gest u vreme okupacije! Rizikujući da i sam bude uhapšen, Branko Jovanović išao je da spase kolegu iz zatvora, dok je ceo ansambl čekao epilog. Kada su se ova dvojica vratila, iz inata, proslavili su uz rakiju i - srpsku salatu.