SVAKI čovek može da ima jedan procenat neostvarenosti, veće ili manje. Trudio sam se, koliko sam mogao, često u jako lošim uslovima, posebno za vreme rata kao izbeglica, da sa ovog sveta odem ostvaren. I kad se osvrnem unazad, onda vidim da su neke stvari za mene zaključene, neke velike knjige sam napisao, ali imam osećaj da sam mogao još, da nije sve rečeno. Samo, ja neću kukati ako moram da odem, verovatno ću otići u granicama neke unutrašnje mirnoće. U svakom slučaju, neću otići nezadovoljan. Čak i da nisam ništa napisao, imao sam pun i zanimljiv život."
Ovo je u prošlogodišnjem intervjuu za "Novosti" rekao akademik Dejan Medaković (1922 - 2008), koji je tada privodio kraju šesti tom dnevnika "Dani, sećanja". Prethodni, peti tom, za koji je, inače, dugo tražio izdavača, novosadski "Prometej", njegova porodica i najbliži prijatelji odlučili su da objave, kao iznenađenje, za njegov 86. rođendan, u ponedeljak, 7. jula. Nažalost, veliki srpski istoričar umetnosti evropskog renomea, pesnik, pripovedač, esejista, iako je to mnogo želeo, nije dočekao da ukoričeno vidi svoje novo delo. Ono, međutim, nije i njegovo poslednje, jer je stigao da u potpunosti završi i šesti tom, koji obuhvata period od 1997. do 2000, a u rukopisu je ostao i sedmi tom, sa tekstovima koji govore o zbivanjima sve do maja ove godine. Istovremeno, njegov rad "Istraživači srpskih starina 2" ostao je takođe na radnom stolu i pred čitaocima će se pojaviti na predstojećem sajmu knjiga u Beogradu.
O njegovom moćnom naučnom radu gotovo da se sve zna: dragocenim studijama "Beograd u starim gravirama", "Srpski slikari 18-20 vek", "Putevi srpskog baroka", "Srpska umetnost u 18. veku", "Srpska umetnost u 19. veku", monografije o manastirima Savina, Hilandar i onima na Fruškoj gori, izneo je na videlo, osvetlio i rastumačio srpsku kulturnu baštinu. Čovek izuzetnog obrazovanja i širine, enciklopedija koja hoda, nije se zadovoljavao samo proučavanjem najvećih bisera i ličnosti iz naše kulturne prošlosti, već se oprobao i kao pisac i to, ispostavilo se, pisac prvog reda. Pripovetke je počeo da piše još pre Drugog svetskog rata, naporedo i pesme i prvu zbirku "Motivi" objavio je 1946, u vlastitom izdanju, što je prvi samizdat u Srbiji. Drugi je, uvek je voleo to da podseća, objavio njegov školski drug i veliki prijatelj Borislav Mihailović Mihiz. Knjiga je, međutim, dočekana na nož, autor javno ocrnjen kao dekadent, čovek na bespuću, koji ne vidi pobedonosni hod revolucije. Bio je, pričao je, zbog toga ne uplašen već strahovito razočaran i prestao je da piše, napravivši pauzu od pune dve decenije, kada mu je izašla druga zbirka "Kamenovi", posvećena srpskim manastirima.
Medakovićevo literarno umeće vrhunac je dostiglo u petoknjižju "Efemeris", romanu hronici o dramatičnoj sudbini njegove porodice, kroz koju se prelomila jedna epoha prelomnih istorijskih događaja. Svaki tom dočekivan je sa sve većim uzbuđenjem, knjige su dugo bile u vrhu čitanosti, o čemu svedoči i prestižna nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.
Do kraja života duboko vezan za svoje Sremske Karlovce, gde je završio gimnaziju, i odakle je nosio i pamtio neobične događaje i ljudske sudbine, Medaković se oglašavao izuzetno zanimljivim pričama o ovom kraju i njegovim žiteljima. Tako je nastalo njegovih pet zbirki priča, čiji su junaci, uz neke poznate ličnosti, i obični pojedinci, ali neobičnih sudbina. O tome je govorio: "Meni je svaki čovek jedan, da upotrebim starinski izraz, božiji stvor. Bez obzira na to šta je i koliko uspeo u životu.”
Svojom profesionalnom karijerom, od asistenta volontera u Muzeju kneza Pavla (današnjem Narodnom muzeju), pripravnika u Muzeju grada Beograda, univerzitetskog profesora, generalnog sekretara SANU, predsednika SANU, sekretara Odeljenja likovne umetnosti Matice srpske, jednog od osnivača Vukove zadužbine do njenog predsednika Skupštine, bio je veoma zadovoljan: "Vidim, ili mi se bar tako čini, da nisam bio zavidan čovek. Cela moja karijera išla je spontano, niti sam se gurao, niti sam ikada nešto tražio. Bio sam najsrećniji i tih dana se najradije sećam kada sam radio u tada malom Muzeju grada Beograda."
Jednako zadovoljstvo izražavao je i porodičnim životom. Sa suprugom Verom Veljkov, istaknutom pijanistkinjom, proslavio je prošle godine šezdeset godina braka, ponosio se sinom Pavlom, poznatim dirigentom, snahom Spomenkom, istoričarem umetnosti, a posebno unucima Anastasijom (30), stomatologom, i Dejanom (26), muzičarem.

MIODRAG MATICKI
OPROŠTAJNA PESMA


NA dan Medakovićeve smrti, u književnom listu objavljena je njegova oproštajna pesma "Iz tmina vraćam prijatelja", koju je napisao u Urgentnom centru 10. juna 2008. Stigao sam da mu tog poslednjeg njegovog dana dojavim da mu je to najbolja pesma koju je napisao. I pored bolesti, koja ga je pritiskala poslednjih dana, napisao je recenziju za zbornik o slojevima kulture u Banatu, predao prilog za ovaj broj "Zadužbine", a pre neki dan za okrugli sto, koji će se održati u septembru, predložio da se kao svojevrsna oporuka pošalje rukopis njegovog izlaganja "Neminovnost pobede Vukove reforme". Pokazalo se da je naš predsednik nadasve bio zadužbinar, onakav kakav je bio i Vuk Karadžić - delom i porukama svojim.

IZ TMINA VRAĆAM PRIJATELjA
Iz tmina vraćam prijatelja
Što nestade bez želja i nade
Vadim ga iz tamnog iščeznuća
Iz mračnih rupa u koje upade.
Za ovu drskost tražim oproštaje
Što rušim spokoj kao otpor smrti
Jer želim da je lišim osvojenog plena
Unaperd slutim kakvi su otpori.
Kakva je sudba ljudskih uspomena
Izdajničko bledilo odraz zaborava
Nema ko da pamti odlazeće
jer ih čeka verna nekošena trava.

Dejan Medaković
Kraj maja-10. jun 2008, Urgentni centar

MOKRANJAC
Dejan Medaković će biti sahranjen u petak u porodičnoj grobnici na Novom groblju, gde počiva brat njegovog pradede Milorad Medaković. Rekao je da ne želi govore i za ispraćaj poželeo "jednu muzičku tačku iz Mokranjčeve Liturgije. Najbolje je da Mokranjac obavi taj posao."

AKADAEMIK DOBRICA ĆOSIĆ
OSTALA DUBOKA PRAZNINA U KULTURI


Sa vrha svog naraštaja, koji je svojim stvaralaštvom bio u vrhu 20. veka, ode u nigdinu i Dejan Medaković. Izuzetno svestran intelektualac, naučnik, istoričar, pripovedač i pesnik - stvaralac je impresivnog opusa. Za njim u srpskoj kulturi zjapi duboka praznina. Moj bol za prijateljem blaže zapisi o njemu i našem intelektualnom bratstvu, nastalom u znamenitoj sobi Simine 9 a.
Pisao je on i o meni. Koliko smo obojica bili istiniti i pravični, to se ne da utvrditi lako ni u jednom prijateljstvu. Ja ne čekam sud vremena za naše tekstove o nama. Mi smo im bili kritičari i sudije. Odživeli smo i radosti međusobnog poštovanja i tuge poslednjih nesporazuma u našem prijateljstvu. Pominjem to i zato što verujem da je Dejan Medaković bio čovek dostojan istine.

AKADEMIK DIMITRIJE STEFANOVIĆ
PRIMER BUDUĆIM GENERACIJAMA


SMRT akademika Medakovića je za sve nas veliki gubitak, ne samo profesionalni nego i lični, jer smo izgubili velikog naučnika i dobrog prijatelja. Smrću akademika Dejana Medakovića Srpska akademija nauka i umetnosti, srpska i svetska nauka ostale su bez jednog velikana. Naučni radovi, knjige, zbirke poezije i sva njegova dela biće putokaz za proučavanje srpske istorije i istorije umetnosti i predstavljaće primer budućim generacijama naučnika.
Akademik Dejan Medaković ostaće večno upamćen kao jedan od velikana srpske i svetske nauke.

AKADEMIK DINKO DAVIDOV
ZADIVLJUJUĆA KNJIŽEVNOST


DEJANOVE studije i knjige pisane su najlepšim naučno-esejističkim stilom. U tome se uzvisio u srpskoj nauci, i u našoj pisanoj reči. Bila je to zadivljujuća književnost, darovitost kojom je ukrasio svoje sopstveno delo, ali i svoja neposredna kazivanja.

DR MIODRAG JOVANOVIĆ
UMAN I IZUZETAN, BESKRAJNO KORISTAN


MEDAKOVIĆ je pre svega bio moj profesor, bio sam njegov asistent i nasledio sam ga na katedri Filozofskog fakulteta. Bio sam njegov naslednik i u Matici srpskoj. Bio je uman, izuzetan čovek, mnogo je znao, beskrajno koristan za srpsku kulturu, istoriju umetnosti i srpski narod. Teško da mogu da odmerim šta je sve značajno učinio. Dičim se što sam bio njegov naslednik. Ponosim se time što sam ga sledio.

AKADEMIK DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ
OSTAVIO JE JASNE PORUKE


UPRAVO sam u izvanrednom trobroju novog "Beogradskog čitališta", posvećenog Hilandaru, čitao odlomak Dimitrija Bogdanovića, Vojislava Đurića i Dejana Medakovića iz njihove knjige o ovom manastiru, kad me je stigla vest o smrti trećeg i poslednjeg velikana iz ove trojke. Iako lično nismo bili osobito bliski, sticajem okolnosti, bio sam, uz Mihiza, kao kritičar sledbenik, jedan od propagatora prve Dejanove knjige iz serijala "Efemeris", koja je prilikom njenog izlaska na sve ostavila onakav snažan utisak. I još se sećam osmehnutog Dejanovog opisa prvih koraka njegovog izbeglištva iz Hrvatske 1941, gde neki srbijanski seljak, još na beogradskoj železničkoj stanici, uz odgovarajuće opipavanje prstima, pokušava da otkupi od njega deo gospodske odeće, pristigle sa zapada tadašnje države. Ne odričući se svog nekadašnjeg zavičaja, Dejan Medaković nije ni tada, ni kasnije, zbog toga došao u sumnju, baš kao ni Crnjanski, da je Srbija njegova prava otadžbina i u svojim naučnim i umetničkim knjigama ostavio je o tome jasne poruke. Voleo bih da znam da je u nauci, u istoriji srednjovekovne srpske likovne umetnosti ostavio naslednike kakve je zaslužio.