NOVA knjiga Milovana Danojlića "Učenje jezika", koja je u četvrtak predstavljena u Srpskoj književnoj zadruzi, u njenom 100. kolu, obnavlja njegovu staru opsesiju: traganje za iščezlim detinjstvom.
Uzbuđen kao kada je objavio prvu knjigu, a bilo je to ravno pre 51 godinu, Danojlić je priznao da je i danas, u 71. godini počastvovan što je objavljen u plavom kolu SKZ.
- "Učenjem jezika" pokušao sam da oživim niz prizora, sećanja, scena, preko kojih se otkriva život. To je učenje jezika života, učenje reči s kojima se moj junak, znatiželjni dečak, prvi put susreće.
* Junak u knjizi traga za jezikom života. Kako ga nove generacije otkrivaju?
- Svaka generacija dolazi do istih ili sličnih istina, samo zaobilaznim putem i obično u otporu prema prethodnoj generaciji. Tako da je nerazumevanje između nas i današnjih mladih sasvim prolazne prirode. Čovek ima istu sudbinu, i svako završava na isti način i na istom mestu, samo posle niza godina i proživljenih iskustava, oduševljenja, razočaranja, i manje-više nauči istu priču.
* Čitamo da su priče starijih imale značajan uticaj na formiranje ličnosti. Da li je danas isti slučaj?
- Vrlo se malo može rečima poučiti. Mi poučavamo mlađe, ako ih uopšte učimo nečemu, našim ponašanjem, delima, sistemom vrednosti koji usvajamo. Velika teškoća pojavljuje se danas u društvu: ako se na sve strane do te mere uzima važnost bogatstva, novca, uspešnosti, u tom brutalnom smislu reči, ne možete vi onda mladom čoveku usađivati neki idealizam. On vidi oko sebe svuda "ledenu računicu", što je govorio Marks u "Manifestu". Mada, uloga ujaka ili dede u porodicama je ostala isto tako dragocena kao što je bila - dede sve praštaju, ujaci imaju ulogu inicijacije u raznim iskustvima.
* Da li je srljanje mladosti neminovno?
- Menjaju se uslovi, ali suština uvek ostaje ista. Detinjstvo i mladost kreću od nule, organizuju juriš na nebo, i onda se razbije nos negde oko tridesete. Ali da nije toga, ne bi se moglo živeti, da nije te slobode i snage mladosti koja veruje da je besmrtna. Ono malo što sam razgovarao sa mladim ljudima govori mi da su oni čak i bolji od nas u nekom smislu, ali su zbunjeni onim što se dešavalo u društvu i malo poremećeni. Imaju zdrav instinkt: da zlo dolazi odozgo, od ovih starijih.
* Namećete u knjizi potrebu mladog bića za slobodom i vozu "ćiri" dajete značenje simbola povezivanja sa velikim svetom i životnim mogućnostima. Imaju li danas mladi svog "ćiru"?
- Imaju sto "ćira", a ne jednog! Ovo što rade sa Internetom je fantastičnije od tog malog voza koji sam ja slušao kao dete.
* A da li im ovakva literatura leži?
- Ne verujem, ukoliko uopšte stižu da čitaju, da im ja nešto mogu reći. Ali ovo što govorim u svojim knjigama, oni će to dobiti od svojih pisaca koji će im to isto, na neki drugi način ispričati, o njihovim mitovima, njihovim "ćirama", još bolje nego ja.

PARADOKS
* Pored "jezika života", reč je i o stvarnom jeziku, zbog čije sudbine brinete?
- Provala anglicizama i opsednutost zapadnom, potrošačkom civilizacijom, danas je tako jaka da se čovek malo trgne. Ja sam u paradoksalnoj situaciji: da u Poatjeu, u Francuskoj, gde živim, tamo u nekoj sobi negujem srpski jezik, da ga brižno glačam, da tražim neke efekte iz narodnog jezika koje sam poneo iz detinjstva, zavičaja, dok vidim da u Beogradu proces ide u suprotnom pravcu.