POSLEDNJE što je veliki srpski pesnik, Vladislav Petković Dis napisao, sveščica stihova, ostala je zauvek na dnu Jonskog mora, podelivši sudbinu sa autorom, koji se utopio posle torpedovanja broda "Italija", na kojem je putovao za Solun preko Krfa, 1917. godine. Smatralo se da od slavnog poete više ništa nije ostalo, sve dok, nedavno, bibliofil Srđan V. Stojančev, predsednik Srpskog bibliofilskog društva, nije otkrio i objavio (u novom broju "Novina beogradskog čitališta") nepoznatu Disovu pesmu "Lepota", napisanu 1908. godine.
U razgovoru za "Novosti", Stojančev kaže da je pesmu pronašao u Spomenaru koji je dobio od svog školskog druga Sime Pandurovića, unuka istoimenog poznatog pesnika. Lepo ukoričena sveska, s početka 20. veka, pripadala je Mariji - Mari Pandurović, sestri Sime Pandurovića. Kao i u svim sličnim spomenarima, u manirima prošlih generacija, i u ovom su bile ispisane poruke prijatelja i članova familije.
- Listajući pažljivo i strpljivo Marin spomenar, na 56. i 57. listu, crnim mastilom, na prvi pogled nečitkim ćiriličnim pismom, nalazila se nečija rukom ispisana pesma "Lepota", a na kraju sedme strofe nalazio se potpis autora - Dis. Nisam mogao da verujem sopstvenim očima - kaže Stojančev. - Da li je moguće da se u jednom devojačkom spomenaru mogla naći nepoznata pesma jednog od najpoznatijih srpskih pesnika? Naročito što se zna da je njegova rukopisna zaostavština izuzetno retka. Ali, kada sam uporedio Disove rukopise koji se nalazi u Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu - više nije bilo sumnje. Imao sam pred sobom do sada neobjavljenu pesmu tragično nastradalog pesnika pre više od 90 godina.
Objašnjavajući kako se ova pesma našla u spomenaru, Stojančev podseća da su Sima Pandurović i Dis bili veoma bliski prijatelji i drugovali čitavu deceniju, iako su jedan drugom govorili "vi". Njihovim drugovima je to izgledalo kao neka poza, a u stvari to nije bio znak odstojanja, nego delikatnosti. Njihov prvi susret, po sećanju Sime Pandurovića, bio je slučajan, jednog lepog letnjeg dana 1903. na beogradskom Kalemegdanu. Vladislav Petković se tada, otprilike, i javio u našoj književnosti. U svesci od 1. jula 1903. "Srpskog književnog glasila" štampana je njegova pesma "Idila" i to pod pseudonimom Dis, po kojem je i do danas ostao poznat u našoj literaturi.
- Kada sam pronašao do sada neobjavljenu Disovu pesmu "Lepota", a znajući za njegov sveopšti pesnički pesimizam, njen naslov me ispunio nadom da je ona možda retka pesnikova želja da peva o sreći i vedrini. Naravno, prevario sam se! - veli Stojančev. - I u ovoj, veoma retkoj, za Disa, rukopisnoj zaostavštini, pesnik peva o duhu umrlih, o groblju, mrtvim rečima i pesmi slavuja, mrtvim očima. Možda je te davne 1908, Dis želeo da mladom devojčurku ostavi znamen svoje vedrine, ali očigledno da je on voleo i jedino mogao da oseti lepotu na svoj tužan način. U spomenaru sam, inače, otkrio i Disovu posvetu Mariji - Mari Pandurović koja je za razliku od pesme, napisana rukom. Kako je poznato da je Dis pisao pesme munjevito, u trenutku, to se može pretpostaviti i da je "Lepotu" ispisao odmah posle posvete sestri svog prijatelja.

LEPOTA

Da l' se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde već nema ni ruina stariž,
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko naših glava?

Il' je ova bajka ne iz ovog doba,
ne iz zemlje naše, već sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica čuva spomene daleke,
Kao mašta ljudska, što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al' kad pada veče
Na crveno sunce i dan kžo dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
Znam, da čujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i pesme slavuja.

Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
Da mrak mene gleda ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih očiju.

Čini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani više,
Slušam kako prošlost tišinom miriše.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što lagano kruži
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Možda na taj način za njom mrtvom tuži,
Il' tu za to stoji, da nejasno, takvo,
Kaže što je bilo nekada i davno.

Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
Smrt lagano ide, osvaja planetu,
Gasi ceo život neumitno tako
Ko pobeda večna, i u celom svetu
Njen se korak čuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori grobom.