PRE tri decenije, Gojko Tešić (1951) ušao je u uredničko-književne vode zahvaljujući svom prijatelju Radovanu Popoviću, koji je Jovicu Aćina, tadašnjeg glavnog urednika "Književne reči", zamolio da ga uzme u svoj tim, iako u tom času, nije imao nekih naročitih referenci. Kod uredničkog majstora izučio je taj nimalo jednostavan a prelep zanat.
Danas je Tešić jedan od najistaknutijih književnih istoričara, profesor je na Filološkom fakultetu u Novom Sadu, naučni saradnik u Institutu za književnost i, odskora, urednik u "Službenom glasniku", gde priprema veliki projekat, prvi takve vrste u nas - "Srpska književna enciklopedija".

Po svedočenju mnogih, četiri godine vašeg urednikovanja u "Književnoj reči" (1980-1984) ostavile su izuzetan trag i u srpskoj kulturi...
- U tom vremenu, i danas to mnogi govore, bio je najznačajniji jugoslovenski list sa blistavom evropskom orijentacijom, i evropskom recepcijom! I zato mi je otužno da lažnim demokratama raznih fela polažem račune o svom zaista enormnom ulogu u tu najvažniju političku demokratsku, prevratničku i preporoditeljsku akciju na prostorima bivše Jugoslavije. Na tom planu, nemam ama baš nikakvog razloga da budem skroman. I ceh tih uverenja za demokratiju, u jednom rigidnom komunističkom vremenu, bio je jako visok. "Književna reč" iz ranih posttitovskih vremena je moj najznačajniji urednički kapital i na to sam apsolutno ponosan u svakom pogledu. Bio je to veliki intelektualni prestup u najlepšem značenju te reči i za njega se morao platiti ceh...

Drama vašeg kažnjavanja je bila neobična...
- O tome ne bih. Ipak, kazao bih da je bilo onih koji su tu dramu veoma dobro razumeli i odmah su bili voljni da pruže podršku. Moj prijatelj i poslednji predsednik Saveta "Književne reči" Milisav Savić, književnik i prvi sjajni urednik ovog lista, pozvao me je u jesen 1984. u "Prosvetu", drugi je bio pokojni Miodrag Perišić, koji mi je ponudio uredničko mesto u "Književnim novinama". To je u tom času bio pravi melem na rani, i to se ne zaboravlja! A onda dolaze dve decenije posve neobičnog "predaha", ili, bolje reći, "marginalizacije" sa srpske kulturne scene, koja, nažalost, traje i danas. Jako zanimljiv fenomen, koji traži mnogo više i vremena i prostora. Pogotovu, ako imam u vidu da su u tim vremenima, u skoro svim izdavačkim kućama, bili veliki moji znanci i saradnici "Književne reči" u kojoj su demonstrirali svoju hrabrost. Neki su se izdavali za moje prijatelje. Naročito u ono vreme posle 2000. O tome, neki drugi put.

Pre dva-tri meseca obreli ste se u "Službenom glasniku"...
- Na to mesto došao sam, pre svega, zahvaljujući glavnom i odgovornom uredniku Slobodanu Gavriloviću, koji je takođe ostrašćeni zaljubljenik u uredničko misionarstvo, što je na najlepši način manifestovao i na svome novom poslu. Rehabilitovao je najveću žrtvu komunizma Živojina Pavlovića, koji je uoči Drugog svetskog rata pisao o staljinističkim čistkama i žrtvama, prvi je objavio osamdesetih njegov "Bilans sovjetskog termidora", napisao je njegovu biografiju, priredio njegova dela. Znatan deo svoje karijere, blistave u svakom pogledu, darovao je Demokratskoj stranci, to jest politici i demokratskom preporodu Srbije. Čini mi se da je prvi koji na potpun način razumeo ono što me kao profesora, književnog istoričara i urednika ispunjava, a to je: potpuno predavanje poslu i za dobrobit srpske književne nauke i srpske kulture. I to, bez ostatka. U "Službenom glasniku" smo se, zahvaljujući njemu, našli Jovica Aćin i ja, njegov učenik, ali sada u ulozi uredničkih majstora, koji sa Ivanom Vujačićem, Jovicom Trkuljom i Brankom Kukićem - takođe majstorima ovoga zanata - činimo jedan prepoznatljiv srpski a, u svakom pogledu, evropski tim.

U planovima je zamašna "Srpska književna enciklopedija"...
- Projekat o enciklopedističkim izdanjima, kojih, nažalost, na našem jeziku ima veoma malo, inicirao je Slobodan Gavrilović. Kada je reč o fundamentalnim projektima, s mnogo opravdanja i s mnogo gorčine mogao bih izreći krajnje provokativnu, polemičku, priču o tome koliko je srpska kultura i književna nauka i za tzv. malim kulturama u epohalnom zaostatku. O "Srpskoj književnoj enciklopediji", koja će izaći u tri-četiri toma, snivam celi svoj književnoistorijski vek proveden u Institutu za književnost i umetnost. Polazim od elementarne pretpostavke da "Srpska književna enciklopedija" nije ničiji autorski izum i da se ti poslovi mogu raditi u više verzija. Ono u šta sam sasvim siguran - "Srpska književna enciklopedija" oko koje okupljam mnoga imena srpske književne nauke, a i ona imena koja širom sveta pronose glas o veličini i značaju naše književne umetnosti - bez bilo kakve pizme, bez animoziteta, bez isključivosti - biće najsavesnije i najodgovornije urađen posao. Nadam se da to neće trajati decenijama, s unapred ukalkulisanom neizvesnošću. Najavljujem, i ne otkrivam sve karte, s pravom. Nije to u ovoj sredini suviše pametno; opekao sam se na toj vatri nekoliko puta najavljujući projekte vezane za srpsku i jugoslovensku književnu avangardu. Ono što će svakako biti novina u oblasti književne encikopedistike jesu tematski leksikoni posvećeni pojedinim epohama, pravcima, žanrovima, piscima. Među prvim ostvarenjima te vrste biće "Leksikon srpskog prosvetiteljstva" Mirjane D. Stefanović, "Pojmovnik srpske avangarde"...

Izgleda da bi to trebalo da bude preporod srpske enciklopedistike?
- Da, zamisao o tom preporodu ima dva paralelna toka. S jedne strane, ono što je prioritetno, u različitim segmentima naše nauke i kulture praviće se tematske enciklopedije, leksikoni i rečnici koji će govoriti i o snazi i vrednosti naše nauke u najširem smislu te reči. Drugi rukavac enciklopedističke misije činiće prevodi kapitalnih ostvarenja te vrste koja su objavljena u velikim kulturama. Primera radi, u mom uredničkom vidokrugu je nekoliko, doista, kapitalnih ostvarenja: "Leksikon avangarde", "Leksikon književnih simbola", "Leksikon književnih termina", "Rečnik književnih rodova i vrsta", "Rečnik evropskih književnih pravaca i grupa", "Enciklopedija simbolizma", "Rečnik nadrealizma" ... Malo li je za početak! I ono što je najvažnije - nije ovo samo pusti san.


RUŽNO MEŠETARENjE
- U TOJ veoma "uspešnoj" mojoj marginalizaciji, u poslednje dve decenije, mnogi su se okušali, i nisu uspevali da me uklone sa kulturne scene: delovao sam na njoj, to je
vidljivo. Nevidljivo je, doduše meni veoma znano,
njihovo mešetarstvo. Poslednje te vrste jeste veoma čudna, ružna eliminacija, iz konkurencije za nagradu grada
Beograda. Izdavač je moje "Otkrovenje srpske avangarde" poslao književnom žiriju, on ju je, bezbeli, odmah (a bez potpune dokumentacije koja je, kakvog li čuda, negde zagubljena) prebacio žiriju za društvene nauke. I jedna besmislena greška u CIP-u (moglo se naknadno proveriti, da im je do toga bilo, na sajtu Narodne biblioteke) pala im je ko kec na desetku. Bilo bi tužno, da nije ružno.