U SALONU Narodnog muzeja u Zrenjaninu, u sredu u 19 časova svečano će biti otvorena izložba scenografskih i kostimografskih skica, fotografija dekora i kostima, fotografija predstava i digitalnih otisaka Miodraga Tabačkog, umetnika koji "ukida razlike između pozorišta i života".
- Izložba ima nekoliko razloga. Ovaj salon trenutno je jedan od najboljih prostora za izlaganje kod nas, zrenjaninski Muzej se proširio i sada ima fantastične programe, a ja, inače, imam potrebu da svoj rad predstavim što kompletnije, na pristupačan i adekvatan način - kaže Tabački u razgovoru za "Novosti". - Za Zrenjanin sam i sentimentalno vezan. Tu sam završio osnovno školovanje i započeo karijeru - prvi profesionalni nastup imao sam u predstavi "To se nikad ne zna" Bernarda Šoa, u režiji Ljubiše Ristića, a relativno skoro, u zrenjaninskom pozorištu, s rediteljem Egonom Savinom radio sam predstavu "Heroj nacije".
Za dve nedelje, Tabačkog u Sofiji očekuje gala premijera opere "Turandot", u režiji Plamena Kartalova (koprodukcija bugarske Nacionalne opere i Japana), koja će od jeseni krenuti na turneju u više od 10 najvećih japanskih scena, a tokom aprila i dve značajne domaće premijere - baleta "Labudovo jezero", u koreografiji i režiji Vladimira Logunova, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, i Molijerovog "Tartifa", u režiji Egona Savina. Ova predstava biće prikazana u sklopu proslave jubileja, 60 godina Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
* Jedna od vaših poslednjih scenografija u JDP-u, "Mizantrop", bila je na sceni one noći kada je ovo pozorište gorelo. Ima li neke simbolike što se tu vraćate u godini jubileja, zajedno s Molijerom?
- "Mizantrop" je bio ne samo jedna od poslednjih nego i mojih najdražih scenografija u karijeri, a nakon toga, u novoj zgradi JDP-a pre pet godina radio sam samo Šekspirovog "Mletačkog trgovca", takođe u režiji Egona Savina. Naravno, raduje me ova saradnja, kako zbog ekipe koju poznajem, tako i zbog činjenice što je "Tartif" toliko aktuelan i danas. Međutim, ne mogu da otkrivam kako će biti "spakovan" - mislim da je dovoljno aktuelan i kada se "zaodene" u istorijsko ruho, kao što je aktuelan i kao savremena tema u okruženju savremene estetike. Verujem da će moja scenografija "Tartifa" odgovarati komadu koji je Molijer napisao, a isto tako i današnjoj publici koja ga gleda, a to znači da neću izbegavati istoriju i stil, i insistirati na nečem što je savremeno. Jer, ne mislim da je intrigantnost predstave van samog komada - ona je u komadu, i mi ćemo ga teško učiniti nezanimljivim bilo čime, zato što on, prosto, u svakom trenutku interesuje sve generacije.
* Poznato je da volite balet, da ste često angažovani u baletskim predstavama, i da ste, na primer, radili scenografije za nekoliko "Labudovih jezera". Postoji li u vašoj umetnosti problem "ponavljanja"?
- "Labudovo jezero" radio sam prvo kao školski rad, na Fakultetu primenjenih umetnosti, zatim u Baletu HNK-a u Zagrebu, gde je donedavno igrao, i u Ljubljani, u Cankarjevom domu. "Labudovo jezero" u SNP-u je, naravno, drugačije nego što su bila prethodna. Smenjuje se senzibilitet pozorišne publike, a i nas koji radimo predstave, tako da će ovo biti jedno novo "Labudovo jezero". Međutim, i ovog puta, kao i do sada, trudim se da ispoštujem, što nije lako, muziku koja je romantičarska, libreto koji nije iz vremena romantizma, puno je stariji - to je, zapravo, jedna srednjovekovna priča o labudovima i princezama, kao i koreografiju koja je klasična, i kojoj treba izaći u susret. To su neka načela kojih sam se pridržavao i ranije, i nadam se da će i ovo rešenje u nekom smislu biti novo. A sve se može drugačije pročitati i videti, svaku predstavu koju sam radio mogao bih da radim ponovo i da ne budem opterećen onom prethodnom, samo ukoliko prođe određeni vremenski period i ukoliko se uspostavi distanca.
* Dobili ste najveća internacionalna i domaća priznanja, predavač ste na svetskim univerzitetima, kritike koje prate vaš rad procenjuju da vaše scenografije često više govore i od same predstave. Može li, uistinu, scenografija da "kaže" više od režije i od glume?
- Vizuelna komponenta je veoma moćan segment svake predstave, jer prosto računa na ogroman prostor i površinu, koje, ako pravilno i dobro iskoristimo, mogu da naprave značajan i često dominantan utisak. Može da se desi da ponekad neko iščita nešto više od reditelja, i moguće je da se to tada da i primetiti. Prosto, reditelj koordinira sve segmente predstave, i ne mora njegov rad sa glumcima da bude jednako uspešan kao rad sa scenografom ili kostimografom. Neki put se scenografsko ili kostimografsko rešenje nametne kao poseban kvalitet, što, ponavljam, ne mislim da treba da bude loše. Ne moramo svaki put svi biti ujednačeni, i zašto ne, nekada se predstava dojmi i razume po jednoj komponenti koja ne mora svaki put biti način na koji je neka reč izgovorena.

NAJ MUŠKARAC
* Scenografi su, uglavnom, umetnici "iza zavese", retko kad se dogodi da neko postane popularna javna ličnost. Čemu možete da zahvalite to što ste se i vi našli na listi "100 Naj muškaraca" u Srbiji?
- Stvarno sam bio vrlo začuđen zbog toga, pripadam ljudima koji nisu mnogo javno eksponirani, a i pored te činjenice neko je uspeo da me zapazi i izdvoji. Imam utisak, bez obzira na različite ljude koji su ušli u kategoriju "Naj muškaraca", kako po profesiji, godinama, izgledu, imovinskom stanju..., da je, u suštini, profesionalni uspeh bio nešto što je osnovno. Drago mi je da i profesije koje nisu planirane za naslovne strane omoguće ponekom da izađe iz "anonimnosti".

DVA VEKA
* Monografiju "Miodrag Tabački" američki Institut za pozorišnu tehnologiju nagradio je Zlatnim pečatom. Ipak, činjenica da ste vlasnik monografije govori i o broju vaših godina?
- To je apsolutno tačno, i to je ujedno i razlog što krijem godine kad god mogu. Zato najviše volim da odem u diskoteku koja ima dobar "lajt šou". Onda me procene za 15 do 20 godina ispod. Dugi niz godina, koliko se bavim ovom profesijom, činjenica je da sam radio četiri norme u svakoj sezoni, i pri tom sam bio i u radnom odnosu. Dakle, ako sam radio za četiri čoveka po 35 godina, onda znači da imam 150 ili 200 godina, i nekada se tako i osećam.