PREDSTAVA "Buba u uhu" odavno je svrstana u evropski pozorišni fenomen, i to bar iz dva razloga: jedinstven je slučaj zato što je kao diplomska predstava Ljubiše Ristića na repertoaru JDP 36 godina, ali i po tome što njen tvorac više nikada nije režirao u istoj kući!
U međuvremenu, mnogo toga se desilo i sa pozorištem i sa samim rediteljem: 1977. godine u Zagrebu osnovao je čuveni KPGT sa ambicijom da objedini jugoslovenski kulturni prostor, potpisao osamdesetak predstava među kojima i neke koje su ušle u istoriju našeg teatra ("Oslobođenje Skoplja", "Misa u A-molu"), osnovao Šekspir fest, Godo fest i Grad teatar, jedno vreme "upravnikovao" Narodnim pozorištem u Subotici i SNP u Novom Sadu, osvojio tri Sterijine nagrade i mnoga strana priznanja, ušao u svetske enciklopedije... Ali, i u JUL (1995. godine) što mu nije oprošteno do danas. Naprotiv, ponekad se čini da je u Srbiji lustracija izvršena samo nad Ljubišom Ristićem.
Ne samo da se nijedna pozorišna kuća nije odvažila da ga pozove na saradnju, da već dve godine ništa ne radi ni na sceni KPGT u Šećerani, da se u izvesnim kulturnim krugovima ignoriše i prećutkuje, već pojedine kolege slavoljubivo tvrde da i nije više reditelj... Možda je najbolja ilustracija odnosa prema "grešnom" umetniku i jedna naslovna strana časopisa "Scena" na kojoj je pisalo: "Ljubiša Ristić - deleted from memory".
* Izbrisan ili ne, nema vas ni na jednoj beogradskoj sceni?
- Nije to nova pojava. Radio sam po celom svetu, celoj Jugoslaviji, a najmanje tu gde sam diplomirao. Uradio sam neke predstave u beogradskim pozorištima krajem sedamdesetih i nikad više. Niti me je iko zvao, do današnjih dana. Doduše, nisam hteo ni da budem upravnik nijednog beogradskog pozorišta, iako mi je nuđeno.
* Da li danas u umetnosti plaćate cenu svojih političkih ubeđenja?
- Ne plaćam ja nikakvu cenu. Imao sam svoje mišljenje sa dvadeset dve godine, kao i sa šezdeset. Ne žalim se zbog toga. Nikad se nisam upuštao u ovdašnje pozorišne bitke. Išao sam u Ljubljanu, Australiju, Suboticu i radio svoj posao. Nisam se otimao o JDP, Narodno, Atelje 212. Bezbedni su, neću ništa da im uzmem. Verujem da je i budućnost u povezivanju, zajedničkom radu svih ljudi koji rade pozorište na srpskohrvatskom jeziku.. Kada sam sedamdesetih godina krenuo da radim prvo u Sloveniji, potom u Hrvatskoj i inostranstvu, niko nije primetio da pre toga nijedan beogradski reditelj nije radio u Sloveniji. Bio sam i prvi koji je radio na zagrebačkoj televiziji, kao i u Hrvatskom narodnom kazalištu. Umetnici iz Slovenije i Hrvatske, s vremena na vreme, režirali su u Beogradu. Neki imali i centralno mesto kao Bojan Stupica, na primer. Tako i treba da bude. Ali, nikada nije bilo dvosmerno. Ne znam zašto sam bio izuzetak koji nije postao pravilo. Sada je ista situacija: ovde dolaze i normalno rade reditelji, a tamo niko ne ide.
* Šta se dešava u KPGT?
- I dalje nemamo nikakvu dotaciju ili bilo koju vrstu pomoći. Desio nam se požar, izgoreo je krov na pozorištu i mi smo ga s teškom mukom sami popravili, ali tek posle dve godine. U međuvremenu, pad ali su sneg i kiša na scenu. Sada pokušavamo da skupimo nešto novca, pa tek onda da počnemo da igramo i radimo nove predstave. To nije lako jer moramo da plaćamo ogromne mesečne sume agencijama za privatizaciju da nas ne bi izbacili na ulicu u roku od sedam dana. Sve u svemu, ovde dve godine nije bilo predstava.
* Na koji način (pr)ocenjujete našu pozorišnu stvarnost?
- Ne mogu da izričem sudove, bojim se da ne budem nepravedan. Nije ispravno suditi našem današnjem pozorištu na osnovu privilegije koju je imala moja generacija: da živi i radi u jednom fantastičnom, skoro nestvarno bogatom kulturnom prostoru jedne dinamične i uzburkane zemlje. Moja generacija je imala svoje političke, ekonomske, umetničke borbe. Pobeđivala je i gubila, osvajala nove prostore, imala preko puta sebe publiku - ljude pune strasti da stvore zajednicu. Još od stare Grčke u pozorište su dolazili ljudi da potvrde svoju zajedničku veru u smisao postojanja i zajedništva. A naša publika, kako je vreme odmicalo, postajala je sve više neka vrsta zbega... Ružno je optuživati današnje pozorište što nema više onu publiku. Naše društvo se pretvorilo u zbunjene grupice međusobno suprotstavljenih pojedinaca koji gube osnovne instinkte solidarnosti, sposobnost da uopšte vide druge ljude, gube radoznalost za stvarnost i kreiranje stvarnosti. Pozorišna publika sve više liči na publiku u bioskopu, galeriji ili koncertu...
* Kako se naši intelektualci snalaze u današnjoj stvarnosti?
- Dobar je izraz - snalaze se. Sem snalaženja i nemaju naročito mnogo mogućnosti. Kod nas su ljudi ozbiljno počeli da veruju da je normalno da pretežni deo naše kulturne politike vodi Norveško ministarstvo spoljnih poslova ili Holandsko ministarstvo kulture. Da karijera mladog umetnika ne zavisi od njegovog talenta ili sposobnosti da uči, već od stipendije neke strane fondacije koja sobom donosi i vizu za putovanje, upoznavanje ljudi koji će im dati neki internacionalni posao i povratno, lokalnu reputaciju. To je uredno regulisana korupcija, uslovljena standardima političke korektnosti. Većina mladih, pa i starijih umetnika, intelektualaca, relativno brzo razume pravila igre i penje se na voz.
* I to je deo tranzicije kroz koju prolazimo?
- Kad kažemo tranzicija, mislimo napredak. A napreduju oni koji nas guraju na dole. Živimo jednu neobičnu situaciju: što se više zaklinjemo u odbranu svog identiteta, u potrebu da prepoznamo autentične sopstvene vrednosti u kulturi i umetnosti, zapravo smo ranjiviji na strahovitu agresiju koja se vrši i na te nacionalne vrednosti i na autentične kulturne obrasce. Marginalizacija i eliminacija iz glavnog toka u kojem su i naši ljudi i naša zemlja snažno učestvovali, ozbiljno je počela sa sankcijama. One su u kulturi imale najvažnije i najdugoročnije efekte.
* Na koje sve efekte mislite, ako verujete da sankcije traju do današnjih dana?
- Mislim, pre svega, na onemogućavanje slobodnog kretanja naših građana po Evropi i svetu, što je dugo bio osnov ovdašnje kulture i jugoslovenskog načina života. Otvorene granice i sloboda kretanja bili su izloženi prvom kapitalnom udaru na naš sistem vrednosti. Ta proizvodnja teskobe rezultira određenim načinom razmišljanja i svakodnevnim životnim očajem u zatvorenom društvu. Uvek se setim onoga što mi je pričao bliski prijatelj, veliki nemački pisac Hajner Miler još početkom sedamdesetih: broj samoubistava u delovima Istočne Nemačke u kojima nije mogla da se vidi zapadnonemačka TV, bio je šest puta veći nego u ostalim krajevima zemlje. Uz svakodnevno osiromašivanje u ekonomskom smislu ide i pauperizacija duha i mi smo doživeli, da već sredinom devedesetih, naši akademici, medicinske sestre, šoferi, studenti - počnu da razmišljaju kao ljudi istog tog profila u Bugarskoj 1963. ili Poljskoj 1958. godine. Od normalne zemlje, izolacija nas je pretvorila u lagersku zemlju. Zato su pretnje ponovnom izolacijom i prirodni strah koji zahvata stanovništvo, tako snažan faktor u sadašnjem trenutku naše zemlje.

NUŠIĆ
* REŽIRALI ste "Narodnog poslanika" i "Sumnjivo lice". Trenutno se, s manje ili više uspeha, Nušić igra na mnogim scenama...
- "Sumnjivo lice" je naš opšti komad. Kao "Hamlet" u svetskoj literaturi. Reditelji ga rade kad treba da izlože svoj pogled na pozorište. Kada sam 1974. godine formulisao svoj rediteljski koncept, radio sam u Subotici "Sumnjivo lice". Ono je prethodilo i "Oslobođenju Skoplja" i "Misi u A-molu". U stvari, bila je to predstava koja je razvila moj metod. Svaki reditelj koji drži do sebe treba da radi Nušića. I ovaj komad, pre svega.