SLAVA španske imperije nastavlja da živi u muzeju „Prado“. Ovde je smeštena umetnička kolekcija španske kraljevske porodice koju čine slike velikih majstora, poput Velaskeza, Goje, Ticijana, Boša, Rubensa i El Greka.
Budući da je u taj prostor mogao da bude smešten samo peti deo kolekcije, ali i zato što „Prado“ nije posedovao odgovarajuće prostorije za skladištenje i restaurisanje vrednih umetničkih dela, niti dovoljno prostran ulaz, ili prateće objekte kao što su restorani i knjižare, muzeju je bila neophodna pomoć da napokon zakorači u 21. vek.
Posle deset godina mukotrpnog rada, prošle nedelje je za javnost otvoreno novo krilo „Prada“, zgrade koju je projektovao španski arhitekta Rafael Moneo. Dograđeni deo, vredan 150 miliona evra, povećaće koristan prostor muzeja za 50 odsto i omogućiti da se iz skladišta napokon iznese od 400 do 500 velikih umetničkih dela.
U novoj zgrade, podignutoj na uzvišenju iza glavne zgrade izgrađene u neoklasicističkom stilu 1785, biće smeštene galerije za privremene izložbe, prostor za čuvanje grafika i crteža, kao i za restaurisanje i skladištenje. Tu će se takođe nalaziti amfiteatar, knjižara i restoran. Veći deo nove zgrade nemoguće je spolja videti jer je pod zemljom, između starog i novog krila. Prostor koji ih razdvaja je pretvoren u lepo uređen vrt sa pažljivo orezanim žbunovima žive ograde. Stubovi od crvene cigle i bronzana vrata na novoj zgradi, koja su izrađena po crtežima poznate umetnice Kristine Iglesijas, predstavljaju modernu varijantu starog „Prada“.
Centralno mesto u novoj zgradi zauzima veoma dramatično izložen deo svoda srušene crkve San Heronimo el Real iz 16. veka. Crkveni poglavari su tek krajem devedesetih dali saglasnost da se u novu zgradu inkorporira deo ruševina stare crkvice koja se nalazila odmah iza „Prada“, kao i saglasnost za proširenje stare zgrade muzeja. Restaurisane ostatke ruševine Moneo je prekrio staklom i smestio u centralni deo glavne prostorije kojoj je otvorio pod kako bi prirodna svetlost dopirala i do galerija na donjem spratu.
U restaurisanom delu stare crkve sada će biti izložene skulpture od bronze i mermera italijanskog umetnika Leonea Leonija i njegovog sina Pompea, čije slike habzburškog cara Šarla Petog i njegove porodice stručnjaci smatraju najboljim delima barokne umetnosti.
Umetnička kolekcija španske kraljevske porodice nastala je u 16. i 17. veku, kada je Španija bila najmoćnija i najbogatija zemlja u Evropi.
- „Prado“ je najveći muzej slikarstva na svetu - izjavio je kritičar Robert Hjugs.
- Onaj ko nije posetio „Prado“ i video izložena dela, ne zna ništa o slikarstvu.
Ipak, sve do kraja devedesetih u ovom muzeju nisu postojali standardizovani naslovi pored izloženih slika.
Arhitekta Moneo je iz starog krila u novo preselio sva skladišta i prostorije za restaurisanje i oslobodio izložbeni prostor za 25 novih galerija. U nekima od njih sada će biti izložene kolekcije radova koje su zbog nedostatka prostora, neprekidno preseljavane, čuvane u najstrožoj tajnosti i decenijama nisu izlagane.
Sada su u celom „Pradu“, uz natpise na španskom jeziku, postavljeni i natpisi na engleskom jeziku. Uz to, poseta muzeju obogaćena je novim sadržajima i posetiocima je omogućeno da vide daleko veći broj dela koja čine kolekciju kraljevske porodice.
U jednoj galeriji kružnog oblika svi zidovi su crvene boje, što predstavlja jak kontrast sa skulpturama muza od belog mermera, koje je početkom 18. veka iz Rima u Španiju doneo Filip Peti.

REMEK-DELA

PORED Velaskezove slike „Las meninas“ u „Pradu“ su izložene i slike drugih velikih majstora, kao što je Bošov „Vrt zemaljskih uživanja“, Ticijanov „Car Šarl Peti u Milbergu“, Tintoretovo platno „Hrist pere noge svojim učenicima“, Rubensove „Tri gracije“ i Gojino delo „3. maj 1808. u Madridu“. „Prado“ je najposećeniji španski muzej i procenjuje se da će ga ove godine posetiti oko dva miliona ljudi.

ERMITAŽ U SANKT PETERBURGU
VIŠE JE MANJE
ZA razliku od drugih evropskih muzeja koji pate od nedostatka prostora, u Ermitažu - kompleksu velelepnih zgrada u čijem centru se nalazi Zimski dvorac ruskih careva - ne znaju šta će sa viškom prostora. Muzej raspolaže sa nekoliko stotina hiljada kvadratnih metara izložbenog prostora i poseduje kolekciju od nekoliko miliona umetničkih dela, razmeštenih u više od hiljadu soba, uprava pokušava da smisli pravi način da iskoristi sav taj prostor koji joj je na raspolaganju.
Za izradu master-plana o „problemima sa kojima se Ermitaž suočava u 21. veku“ angažovan je holandski arhitekta Rem Kolhas i njegova kompanija „AMO“, čije sedište je u Roterdamu. „Cilj nam je da tradicionalno tržišno orijentisano poslovanje muzeja pretvorimo u nešto što je više okrenuto kulturi“, kaže direktor Ermitaža Mihael Pjotrovski. Rem Kolhas ističe da njegov master-plan promoviše konzervaciju umesto modernizacije. „U osnovi, mi se zalažemo da se unese što je moguće manje fizičkih promena. Čini nam se da je daleko zanimljivije da pokušamo da otkrijemo šta možemo postići sa postojećim građevinama i prostorom, nego da zamišljamo kako bi se u sve to uklopile neke nove zgrade.“
Prvo će početi građevinski radovi na prilično oronuloj upravnoj zgradi iz 19. veka. U njoj će ubuduće biti smeštena kolekcija slika s kraja 19. i početka 20. veka.

RIJKS MUZEJ U AMSTERDAMU
FAMA O BICIKLISTIMA
KADA je u pitanju renoviranje ovog muzeja, problem nije bio ni u prostoru, ni u novcu, nego u biciklistima. Naime, pokazalo se da zgrada koju je u 19. veku izgradio Pjer Kujpers i u kojoj je smeštena kolekcija slika iz zlatnog doba holandskog slikarstva, ne može da zadovolji potrebe masovnog turizma. Međutim, planovima da se ona renovira najviše su se suprotstavili biciklisti jer bi ostali bez nekih staza u samom centru Amsterdama. Posle dvogodišnje borbe, biciklistički lobi je pobedio i stručnjaci arhitektonskog biroa „Krus i Ortis“ iz Sevilje bili su prisiljeni da izmene prvobitne nacrte. Renoviranje je najzad počelo 2003, a očekuje se da će muzej ponovo početi sa radom 2010. Osnovni zadatak je da se kancelarije zaposlenih izmeste kako bi se oslobodio prostor za galerije. „Posetioci će napokon znati gde se nalaze i više se neće gubiti u beskrajnom nizu različitih soba. Ova zgrada je, vremenom, sprečavala posetioce da istinski uživaju u izloženim umetničkim delima,“ kaže Tako Dibits, šef odseka za likovnu umetnost. Zaštitni znak novog Rijks muzeja biće raznolikost eksponata, kombinacija likovne i dekorativne umetnosti, ali će akcenat biti stavljen na kvalitet, umesto na kvantitet. Treba naglasiti da će uprkos radovima na renoviranju muzeja, za posetioce ostati otvoreno Filipsovo krilo u kojem su smešteni naši najvredniji eksponati kao što su Rembrantova „Noćna straža“ i „Jevrejska mlada“, ili Vermerova „Služavka“ i „Žena koja čita knjigu“.

OSTRVO MUZEJA U BERLINU
ISTORIJA U PET ZGRADA
„POSTOJI u Nemačkoj nešto što nisam doživeo nigde drugde,“ kaže Dejvid Čiperfild, glavni arhitekta na velikom projektu preuređenja Ostrva muzeja, muzejskog kompleksa u srcu bivšeg Istočnog Berlina. „To je ogromna želja javnosti da shvati svaki projekat. Tamo se stalno raspravlja o istoriji.“
Ovaj muzejski kompleks se nalazi na malom ostrvu u reci Spri koja krivuda kroz grad. Ovde je smešteno pet muzeja posvećenih istoriji umetnosti, od starog Egipta do nemačkog ekspresionizma u slikarstvu. Tokom Drugog svetskog rata zgrade su teško oštećene, a kolekcije podeljene između Istočne i Zapadne Nemačke. Posle pada Berlinskog zida 1989. godine neke kolekcije su ponovo spojene u jednu celinu i 1998. godine je usvojen vrlo ambiciozan plan da se ceo muzejski kompleks obnovi, pod budnim okom britanskog arhitekte Dejvida Čiperfilda. Čiperfild je zadužen za renoviranje dva muzeja na ostrvu: „Pergamonovog muzeja“ u kojem je smešteno remek-delo grčke umetnosti, Pergamonov oltar, kao i Novog muzeja, namenjenog kolekciji umetničkih predmeta iz Egipta. On takođe gradi i jedan novi muzej, „Galeriju Džejmsa Sajmona“ koja će biti završena 2012. i treba da služi kao neka vrsta glavnog ulaza na Ostrvu muzeja.

UMETNIČKO-ISTORIJSKI MUZEJ U BEČU
KITNjASTA TRADICIJA
NEMAČKI fotograf Tomas Strut, poznat po fotografijama snimljenim u muzejima širom sveta, tvrdi: „Najviše volim one muzeje u kojima se istorija izložene kolekcije poklapa sa istorijom same zgrade muzeja. Najomiljeniji mi je Umetničko-istorijski muzej u Beču. U toj kitnjastoj zgradi čija unutrašnja dekoracija se veoma malo promenila od davne 1891, kada je muzej otvoren, smeštena je ogromna kolekcija slika, skulptura i najrazličitijih antikvitetnih predmeta iz perioda duge vladavine Habzburga.
Trenutno je u toku završna faza modernizacije i reorganizacije ovog muzeja, koja traje punih 20 godina. Takozvani „Kunstkamer“, prostor u kojem su izložene mnogobrojne skulpture i dekorativni predmeti, renovira bečki arhitekta Hans Hofer. Po njegovoj zamisli, uređuje se i poseban prostor za kolekciju neobičnih antikvitetnih predmeta. Trebalo bi da ove galerije budu ponovo otvorene tokom 2009.
Za nov način izlaganja eksponata u muzeju Hofer kaže da je „više heterogen, nego naučni“. On podseća da je cela kolekcija nastala na dvoru svetog rimskog cara Rudolfa Drugog, čoveka sa vrlo ekscentričnim ukusom. Naime, među predmetima koje je on sakupio nalaze se vredna Brojgelova platna, ali i nakit od kamenčića pronađenih u želucima različitih životinja, za koje se tada verovalo da imaju lekovita svojstva.
„Kunstkamer“ kolekcija je poznata po izuzetno vrednim predmetima kao što je slanik renesansnog umetnika Benvenuta Ćelinija, koji je 2003. bio ukraden i nedavno vraćen muzeju. Zbog veličine samog izložbenog prostora, raznolikosti i neprocenjive vrednosti mnogih eksponata, „Kunstkamer“ je zadnja, ali i najsloženija karika u dugom lancu modernizacije ovog muzeja. Dok budu trajali radovi na renoviranju ovih galerija koje zauzimaju četvrtinu celokupnog prostora u muzeju, najvredniji predmeti iz kolekcije izloženi su na drugim mestima u muzeju.