NOVA premijera u pozorištu na Krstu dovela je u Beograd Draga Jančara, slovenačkog pisca koji na literarnoj i pozorišnoj sceni bivše Jugoslavije, ali i Evrope, već nekoliko decenija predstavlja jednog od najaktivnijih autora. Jančar je dobitnik Herderove nagrade za književnost i Evropske nagrade za kratku priču, njegove knjige objavljivane su u Americi i prevođene na mnoge strane jezike, a drame koje je potpisao izvođene su na mnogim velikim scenama u inostranstvu. Nekadašnji predsednik slovenačkog PEN-a (od 1987. do 1991.), posle 17 godina odsustva iz srpskog pozorišta opet je imao tremu pred premijeru - u Beogradskom dramskom pozorištu njegova drama "Laka konjica" doživela je nedavno praizvedbu u režiji Milana Karadžića.
- Nekada je bilo razloga zbog kojih sam stalno dolazio u Beograd, sarađivao sam sa raznim časopisima, štampale su se moje knjige i igrali tekstovi, a onda je odjednom sve to prestalo, život se okrenuo ka drugim gradovima. Iako nisam voleo onaj režim, nedostaje mi čudna raznovrsnost kulture i komunikacija koju smo u velikoj Jugoslaviji imali. Hteli da priznamo ili ne, bivša domovina bila je veliki kulturni potencijal i potpuno otvorena - ovde se prevodilo i pratilo sve važno što se događalo u svetskoj i evropskoj literaturi, dok, recimo, Mađari, Česi, Poljaci, Rusi... tek danas prevode neke knjige i "krpe rupe" u književnosti koje im je ostavio politički sistem - kaže Jančar.
Imate disidentsku biografiju, kao urednik studentskog lista "Katedra" i novinar "Večeri", bili ste oštar kritičar tadašnjih društvenih i političkih zbivanja, a "zbog širenja neprijateljske kulture" bili ste i u uhapšeni. Da li ste danas manje kritični?
- Nikada ne bih menjao totalitarno uređenje za demokratsko, paradoks je, međutim, u tome što u kulturi, u literaturi, u teatru, više nema napetosti i pravog interesa za društvena i lična pitanja. Sada postoji samo ignorancija, često i arogancija prema suštinskom i vrednom, zanimljive su druge stvari, brzi efekti, masovne pojave i masovna kultura. To nikoga više ne zanima. Nama se desilo ono što su neki upozoravali - da mali prostori, ipak, postavljaju svoja pravila. Slovenija se, s jedne strane, vrlo otvorila ekonomski i postala uspešna, a sa druge se provincijalizovala. Ljudi se zanimaju samo za "svoje vlastite stvari", mediji plasiraju samo ono što su Slovenci sami i njihovi mali sukobi i politički skandali... Tako neke marginalne stvari dobijaju strahovito značenje, marginalni ljudi dobijaju važnost značajnih stvaralaca, a mislim da se to dogodilo na celom prostoru bivše Jugoslavije.
Vaši "Jahači lake konjice" koje smo videli u BD, zapravo su "Četiri jahača apokalipse" u groteksnim prizorima našeg života, manje-više tipičnog u svim zemljama tranzicije. Smatrate li da je brutalno bogaćenje definitivno novi "oblik komunikacije"?
- "Jahači lake konjice" su mali pokušaj odgovora na to kako se danas živi. Bilo gde da odem u istočnu Evropu, svuda vidim isti fenomen - ljude koje su se obogatili preko noći, neke od njih poznajem i iz svoje okoline. U njima su praznina, nesigurnost, a pored toga, čak i u Sloveniji koja je važila za dosta mirnu, malo pastoralnu i provincijalnu zemlju, događaju se brutalna ubistava koja imaju razloge u novcu, kapitalu, i nerešenim odnosima među tim ljudima. To je, nažalost, novi način društvenog komuniciranja. Moja drama pokušava da bude na neki način smešna, groteskna, i istovremeno tragična slika međuljudskih odnosa, koje nove vrednosti - novac, društveni prestiž, uspeh po svaku cenu... vode u bezobzirne lične konflikte.

NISAM ZABORAVIO ĆIRILICU
NISTE zaboravili naš jezik, i sada odlično govorite srpski?
- Rano sam naučio srpski i ćirilicu od roditelja, a pošto imam kolumnu u "Delu", napisao sam nedavno i tekst o ćirilici. Pre nekoliko dana kupio sam u Ljubljani "Politiku", i po ko zna koji put shvatio koliko je divno i pametno negovati što više različitosti. Eto, slovenački jezik oficijelan je u evropskom parlamentu, a s druge strane, strahovit je pritisak na njega u graničnim područjima.