SVOJE poslednje trenutke na ovom svetu Stevan Raičković je proveo u društvu prijatelja književnika, koji su mu od kada mu je preminula supruga Bojana bili - porodica. Razgovaralo se najviše o veličini i smislu poezije. Matija Bećković i Miroslav Maksimović Maks priredili su u subotu, kraj pesnikove bolesničke postelje na Pulmološkom institutu, na klimavom stočiću, zajednički ručak. Stočić je bio toliko nesiguran da ga je Maks sve vreme pridržavao.
- To je ponižavajuće za pesnika - našalio se Steva, preuzimajući od Maksimovića ulogu “držača” stočića.
Došao mu je i Slobodan Rakitić. Sa Danilom Nikolićem je u nedelju popušio poslednju cigaretu. Neizbežnu cigaretu od koje se nije odvajao i koja mu je, na kraju, uzela i ono malo pluća kojima je još disao. Umro je u nedelju veče.
“Sve sam upoznao, sve sam video, sve sam doživeo, samo čekam da dođe smrt, moja verna drugarica koja me nikad ostaviti neće”, rekao je prijateljima pre dvadesetak dana. “Zdravstvuj, o Smrti, moja verenice”, što bi rekao Tin Ujević. Smrt je, eto, došla i po ovog viteza - od soneta.
Otišao je veliki vitez srpske poezije. Poslednji Visoki Stevan u srpskoj lirici.
Poslednje što je objavio, kod Srpske književne zadruge, naslovio je “Fascikla”. U nju je skupio razne svoje pesničke ostatke. Ali, i Stevini “ostaci” bili su prava gozba stihova. Tako je to uvek bilo kad je Steva objavljivao knjigu.
Jedan deo “Fascikle”, za koju je dobio Nagradu “Meša Selimović”, naslovio je “Torzo umetnika u starosti”. Zato, što umetnik u starosti, smatrao je, jeste samo torzo. “Jer osnov poezije je ono što se ima u mladosti... energija i vera u sebe i svet. Kasnije dođe iskustvo, a ono vuče nazad... S njim se gubi energija i vera, tako potrebne za pisanje”, rekao je, baš za “Novosti”, u poslednjem intervjuu, na koji je pristao samo zbog pomenute nagrade.
Steva nije davao intrvjue. Zapravo, kad bi ga novinari saleteli, potezao je, kao poslednju odbranu, svoju čuvenu knjigu “Jedan mogući život”, u kojoj je, kako je govorio, napisao sve o svim strarima koje zanimaju novinare. Svi odgovori na sva moguća novinarska pitanja, a ona se često ponavljaju do iznemoglosti, tu su se nalazili. Rekao je, tada, ipak, i ponešto što u “Jednom mogućem životu” nije mogao da predvidi. Između ostalog da među svojim čuvenim “papirima” ima verovatno ješ neku “fasciklu”. “U glavi ja svašta pišem, ali nemam nekadašnju koncentraciju... Nemam više veru ni u sebe, ni u svet oko sebe. Tako je to kod umetnika u starosti”. Ponadajmo se da ćemo od Steve posmrtno dobiti bar još jedan pesnički dar. Jer sve sve što je on napisao, počev od onih mladalačkih stihova koji su svetlo dana ugledali u zidnim novinama smederevske gimnazije 1944. godine, preko "Detinjstava", "Balade o predvečerju", "Kasnog leta", "Tise", "Varki", "Zapisa", "Slučajni memoari", "Točak za mučenje", "Panonske ptice", "Monologa na Topoli", “Kamene uspavanke”, "Sveta oko mene", "Stihova iz dnevnika"... pa do pomenute “Fascikle”, veliko je i dragoceno za srpsku poeziju i književnost. A njegov književni opus čini ukupno sedamnaest zbirki pesama, pet knjiga zapisa i proze, sedam dela za decu, prepevi Šekspira, Petrarke, slovenačkih i posebno ruskih pesnika i devet knjiga esejističkih i memoarskih tekstova.
Toliko nam je ostalo od Visokog Stevana srpske književnosti.

SLOBODAN RAKITIĆ:
OTIŠAO I DEO NAS

NIŠTA istovremeno nije i vremensko i večno, i istorijsko i mitsko, i stvarno i nadstvarno kao poezija. Stvarajući svojevrsni mit o poeziji Stevan Raičković je o najsuštastvenijim temama - o životu, smrti, ljubavi, prirodi - iskazao i neke od najvećih istina sveta. Na delotvoran i rekao bih srećan način objedinivšpi tradicionalno i moderno, stvorio je poeziju koja poseduje svojstva „moderne klasike“. Sve je kod Raičkovića u antinomijama, svet je i imanentan i transdendentalan, kao i poezija, koja je u svom biću, u istom stvaralačkom činu, i klasična i moderna, i spiritualna i stvarnosna, i dokumentarna i imaginativna.
Raičković je u svojoj poeziji objedinio melodioznost Miloša Crnjanskog, metafizičnost Dučićevu i lirski realizam Milana Rakića.
Raičković nije stvorio samo svojevrsni mit o poeziji već i mit o pesniku. Čitav svoj život, posvećen poeziji, sažet u lirskom Ja, zaogrnuo je plaštom svoje lirike, kao monah sebe svojom odeždom. A život pesnikovog srca, kako je sam napisao u jednoj autobiografskoj belešci, nahodi se u njegovim pesničkim knjigama. Srpska poezija nema pesnika koji je u isti mah bio toliko ličan i toliko univerzalan kao Raičković i čije lirsko Ja, koje dominira u svakoj pesmi i gotovo u svakom stihu, ima značenje zamenice Mi.
Za nas, njegove prijatelje, njegovim odlaskom otišao je i deo nas samih.

MIROSLAV MAKSIMOVIĆ:
ZVEZDE SE POMERILE

KAD se sruši veliki hrast, zvezde se pomere. Ne znam da li srpski narod može da vidi išta, pa i zvezde na nebu - na kome novosvetski sveci vrgoše prilike - ali je sigurno da su na njegovom nebu zvezde pomerile. Srušio se veliki srpske poezije. Na koga ćemo se sada oslanjati mi, srpski pesnici, kada nam, u nesigurnosti kojom smo okruženi, oslonac zatreba. Ko će biti nesumnjiv dokaz da poezija ima smisla? Ko će biti moralni stub, čvrst pred naletima popularnog nemorala? Ko će biti živi dokaz da kultura nije vašar, nego polje na kome niču neprimetne a suštinske nacionalne vrednosti?

RADOSLAV BRATIĆ:
POTONJI IZ PLEJADE

UMRO je verovatno najveći živi srpski pesnik, možda potonji iz plejade velikana. Ne verujem da ima učevnijeg Srbina da ne zna bar jednu Raičkovićevu pesmu napamet. Teško mi je da govorim, odlazio sam kod njega jedno dva puta nedeljno i baš sam se ovih dana spremao da ga vidim. Zapravo, juče. I eto, čujem da se ugušio. Pesnici ustvari i završavaju tako što na kraju nemaju kiseonika.

PETAR PAJIĆ:
SVE VEĆI

STEVA Raičković potvrđuje onu istinu da kad je u pitanju pesnik smrti nema. Za generacije koje dolaze on će, poput svojih velikih prethodnika Dučića, Njegoša, Tina, Vojislava Ilića, biti sve veći i sve veći.

MATIJA BEĆKOVIĆ:
MOJ SABRAT

On je bio moj sabrat, rod nerođeni kao i rođeni, i ja se osećam kao neko ko treba da prima, a ne izjavljuje saučešće, rekao je u ponedeljak Matija Bećković na našu molbu da nešto kaže o Stevanu Raičkoviću.
Za vreme poslednjeg susreta Matije Bećkovića i Miodraga Maksimovića sa Raičkovićem, Steva im je recitovao neke "komplikovane" stihove.
- Čije je ovo? - pitao je.
- Ne znam - odgovarao je Maks.
- Drainac? - probao je Matija.
- Mogao bi da bude - ohrabrivao ga Steva, ali nije.
- Vasiljev?.
- Tako je - profesorski je ocenio Steva.
A na njihovo propitivanje o duvanu koga se nije odricao i zbog koga je dospeo u bolnicu, priznao je da mu nije više do cigareta. Savršena prilika za Matijine doskočice. Rekao je kako je sad pravi trenutak da se Steva uključi u popularnu kampanju protiv pušenja i da napiše tužbalicu "Žal za pušenjem", aludirajući na Stevinu poznatu rečenicu: "Jedva čekam da se probudim da pušim".

DANILO NIKOLIĆ:
OPROSTILI SMO SE

- Upoznali smo se u klubu mladih pisaca Beogradskog univerziteta, on tada još nije objavio svoju čuvenu "Baladu o predvečerju". Posle smo radili u istoj redakciji Radio Beograda, u istoj sobi, sto do stola, pa onda smo se godinama družili u "Slaviji", gde su se okupljali Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Vidosav Stevanović, Mladen Markov, Tika Rosić, a povremeno Vasko Popa i Borislav Radović. Na obali Dunava, u Krčedinu, imali smo kuću do kuće. U davno vreme okupljao je Raičković jednu grupu pisaca da bi šetali Knez Mihailovom. U toj grupi su bili Branko Miljković, Žika Lazić, Milovan Danojlić, Voja Carić, i s vremena na vreme Božidar Timotijević, Slavko Vukosavljević i Radomir Konstantinović.
U subotu kasno uveče Steva me je zvao iz bolnice da dođem u nedelju što ranije i ja sam bio kod njega već u 10 sati. Sedeli smo i pokušavali da pričamo sat-dva. I ona predosećanja o kojima se govori i u životu i u literaturi zahvatili su me, kada sam krenuo, jer sam ga ostavio veoma umornog. Opraštali smo se maltene deset minuta. Nikako da odem. Tog istog dana pesnik Miroslav Maksimović je javio da je Steva preminuo. Uzeo sam sve njegove knjige sa posvetom i čitao sam ono što već godinama znam napamet.

DRAGOMIR BRAJKOVIĆ:
NEPROLAZNA LEPOTA

UVEK mi je pri pomenu reči pesnik iskrsavala Raičkovićeva pojava, a u sećanju oživljavali njegovi stihovi.Odista, Raičković je bio i ostao, uvek i zauvek samo PESNIK!