Profesora Nikolu Miloševića (uvek sam ga tako zvao - i kao akademika i kao predsednika Zadužbine Miloša Crnjanskog) poznajem još od studentskih dana (na međi pedesetih i šezdesetih godina). Bio sam među onim studentima jugo-svetske književnosti, koji su, pored predavanja čuvenog profesora - besednika Raška Dimitrijevića, kao duhovni praznik očekivali još samo predavanja mladog profesora Nikole Miloševića. Studenti su ga i voleli i izuzetno uvažavali, učili od njega, prihvatali njegov utacaj, decenijama... A koliko je i sam profesor bio privržen svojim studentima, pokazuje ovaj primer: kada je onaj čuveni Šešeljev Zakon o Univerzitetu praktično zatvorio Katedru za svetsku književnost, Nikola Milošević je bio pozvao studente na svoja predavanja - van fakulteta. Njegovi studenti - đaci odgovorili su mu na način kako su Sokratu odgovorili njegovi učenici - zapamtili su njegovu reč, i objavljivali je u knjizi - da je sačuvaju za budućnost.
Od mojih studentskih godina pa sve do danas, knjige profesora Miloševića bile su za mene moj "drugi univerzitet". Ima ih dvadesetak, od čijeg bi nam samo nabrajanja mogao zastati dah - to su knjige koje ispituju, interpretiraju i na osoben način tumače najznačajnija dela evropske i svetke književnosti 20. veka, jednako kao i dela književno-teorijske i filozofske misli istog perioda, ali predstavljaju i njegova originalna filozofska i književna ostvarenja: sistem filozofije diferencije i tri romana. Od značaja su ove knjige i za filozofiju i književnost, jer je Nikola Milošević uspeo, kao niko u našoj kulturi, da stvaralački posreduje između filozofske misli i pesničke imaginacije.
Ne mogu da ne pomenem makar samo onu njegovu prvu koju će objaviti 1964. godine, i to u novopokrenutoj, a vrlo brzoj i čuvenoj, "Nolitovoj" ediciji "Sazvežđa", pod uredništvom Miloša Stambolića. Pod brojem 7, a kao prva knjiga jednog domaćeg autora u ovoj ediciji - posle Froma, Kolakovskog, Frenkestela, Ajzenštajna, Rajhenbaha - pojaviće se Miloševićevi "Antropološki eseji", knjiga koja će postati kultna za studentske generacije šezdesetih godina. Dostojevski i Tolstoj, Prust i Flober, Servantes, Kami, Bunjuel, Andrić... stvaraoci su čija je pojedina dela ispitivao Nikola Milošević, ispitivao na svoj osoben način, sa filozofskom i psihološko-.antropološkom podlogom.
Iz posebnog razloga, pominjem samo još knjigu "Roman Miloša Crnjanskog", objavljenu 1970. godine, povodom koje je sam Crnjanski rekao da se Nikola Milošević prvi pojavio kao kritičar, naučnik. A poseban razlog je taj što je Milošević, posle pesnikove smrti, postao, 7. juna 1980, i do poslednjeg svog dana, do 24. januara ove godine, i ostao predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog. A za mene srećan slučaj je hteo da poslednjih sedam godina baš u Zadužbini velikog pesnika blisko sarađujemo, kao predsednik (za mene uvek profesor) i sekretar, bez jednog jedinog nesporazuma, naprotiv. A poslednjih godinu dana njegove teške bolesti, često u njegovoj blizini, mogao sam samo da se divim njegovoj duhovnoj moći. Iz bolesničkog kreveta je, preko telefona, novinama diktirao svoje kolumne, u krevetu je redigovao francuski prevod svog romana "Senke minulih ljubavi", koji uskoro treba da se pojavi u izdanju "Laž doma" i napisao svoju poslednju knjigu, ovih dana objavljenu u "Informatici" - "Politički spomenar".
Kao filozofskog besednika, bez premca uz Mihajla Đurića u našoj kulturi u minulih pola veka, poslednji put sam ga slušao pre nekih mesec dana, na Simpozijumu o Frojdu. Već godinu dana bolestan, potpuno iscrpljene fizičke snage, teško se uspeo uz tri stepenika do podijuma u sali Rektorata Beogradskog univerziteta. A onda se, govoreći, kao i uvek, "iz glave", nepunih sat vremena, sigurno, suvereno, uspinjao duhovnim stepenicama do najviših "proplanaka uma".
Dimitrije Tasić