ZA nedavno otvorenu izložbu "Lanjski snegovi" Dušana Otaševića, s obzirom na odsustvo suvoparne ozbiljnosti i anahronizma, malobrojni bi pomislili da je delo etabliranog akademika. Gledajući radove u Galeriji 73 na Banovom brdu najpre bi se pomislilo da je to iskaz jednog od onih buntovnih studenata iz vremena uličnih protesta koji u nekadašnjoj velikoj energiji danas prepoznaje samo - izneverene nade...
Bez časa predaha i dokolice, Dušan Otešević je opet u poslu "do guše": na poziv reditelja Jagoša Markovića počeo je sa radom na scenografiji u Beogradskom dramskom pozorištu. Reč je o predstavi Artura Milera "Bluz za mesiju". Takođe, već razrađuje i novu tematsku celinu koju je za svoj prostor poručio jedan beogradski galerista: te "mrtve prirode", osobene na "šeretski" Otaševićev način, biće gotove na proleće.

Da li vam je inspirativan "Bluz..."?
- Jeste, ali reditelj je imao već neke sugestije. To na izvesan način jeste pomoć, mada više volim kad imam potpuno odrešene ruke. To je veće zadovoljstvo. Uradio sam dosta scenografija i možda je bila najbolja saradnja sa Mucijem Draškićem. Bili smo prijatelji, u tome je objašnjenje. I, prvu scenogafiju sam uradio u Ateljeu 212, ali nije dugo bila na sceni. Radilo se o "Ulozi moje porodice u svetskoj revoluciji" Bore Ćosića, koju je sa repertoara Ateljea skinuo Gradski komitet SK.

S obzirom na vaš buntovni duh, kako ste podnosili stege na Likovnoj akademiji?
- Ako čovek u mladosti nije revolucionar a sa šezdeset konzervativac - nešto s njim nije u redu. Bio sam kod finog profesora, punog takta - kod Ljubice - Cuce Sokić. Ona je imala individualni pristup za svakog svog studenta. Bila je mnogo pažljiva.

Sad kao konzervativac u SANU...
- Bilo bi neobično bilo gde na svetu da je to avangardna ustanova. Ona je čuvar proverenih vrednosti.

Zar njeni stavovi po nekim aktuelnim pitanjima nisu anahroni?
- Moguće, ali SANU funkcioniše po odeljenjima. Razlike u stavovima su - od odeljenja do odeljenja - primetne. A pre toga vrlo je izražena individualnost. Zato se vrlo retko izlazi sa stavom koji je stav svih članova. Članovi likovno-muzičkog odeljenja u kome sam i ja su, na primer, bili ti koji su oštro kritikovali Miloševića, pisali pisma, proteste. Mirne savesti i obradovan sam ušao u to odeljenje.

Zar se upravo to odeljenje ne plaši podmlađivanja. Niste primili u članstvo Mrđana Bajića?
- Eto, sve se dozna. Nekad rasprave nisu "curile" van sastanaka i sednice takve vrste su bile zatvorene. Kandidat odeljenja se utvrđuje tajnim glasanjem, a Bajiću je falio jedan glas. Sad javno da kažem - žao mi je što je tako ispalo, ja sam bio za njega.

Ne ide li "na dušu" vašem odeljenju i znatno "smireniji život" Galerije u odnosu na vremena kad je o njoj brinuo akademik Srejović?
- Mi nemamo uticaj. Galerija ima svoj savet, sama formira svoj program. Bilo je predloga o tešnjoj saradnji, da ponekad treba uvažiti predloge članova odeljenja. Ali, znate, i Akademiju pogađa besparica. Prvi moj zapanjujući utisak kad sam ušao u SANU jeste taj da se ta institucija muči s nedostatkom finansija. Ljudi koji na SANU gledaju sa strane misle da ta institucija ne kuburi s novcem. SANU je u škripcu. Treba popraviti krov...

Treba obaviti i neku kulturnu misiju?
- Doći će.

Sudeći po izložbi u Galeriji 73, vi niste konzervativac.
- Morao sam da budem kritičan. Imao sam potrebu da podsetim na svu onu spontanu energiju uličnih protesta i nadu u promene. To su moje reakcije na ono što se događalo, ali to nije "politički proglas". Nije dovoljno da umetnik gaji neki svoj svet, da bude izolovan i gluv na ono što se dešava oko njega. Ne može se drugačije. Ali, krajnosti nisu dobre pa, ne treba ni da umetnik stalno ili pošto-poto bude samo upleten u dnevne političke događaje, ekološke probleme. Onda se svodi na prolaznu ravan, a umetnost ima dublje značenje.

Vi zamerate i kritikujete sav zaborav koji je usledio?
- Da. Svi smo mi, posle tog neponovljivog entuzijazma, verovali u promene. Moguće je da sam naivno verovao da će ne samo odlaskom jednog režima, i ta probuđena svest dovesti do krupnih pomaka na bolje. Verovao sam da se nešto pomerilo i to je delovalo ohrabrujuće. A, onda se sve nekako otromboljilo. Nastupila je apatija. Kako god to ličilo na opšta mesta, ja ne mogu da konstatujem nešto drugo.

Jedan od vaših radova se odnosio na podršku studentskim demonstracijama?
- Mladi ljudi su normalno reagovali. Ali, strašno je sad kad vidite kako su mladi ljudi nezainteresovani. Sve im je svejedno, ništa ih ne interesuje, a to je ono što uopšte nije dobro. Posle svega završili smo u nekakvoj žabokrečini.


Moć umetnosti
UMETNOST sigurno može dosta toga da pokrene nabolje. To je ono što ostaje, što nikad nije ni bilo prepoznato. Vlast nikad nije prepoznala moć umetnosti, sporta jeste. A, umetnost je tako zahvalna, sa malom podrškom mnogo uzvrati.