IZ­LO­ŽBOM "Či­ja je ovo ka­pa? - Zla­to­ve­zna ogla­vlja u žen­skoj no­šnji pa­non­skih Sr­ba u 19. i pr­voj po­lo­vi­ni 20. ve­ka", Et­no­graf­ski mu­zej u Be­o­gra­du obe­le­ža­va 105 go­di­na po­sto­ja­nja. Ogla­vlja, ubra­đa­ji, ma­ra­me i ka­pe, je­dan su od naj­ra­sko­šni­jih srp­skih odev­nih pred­me­ta. Iz­ve­ze­na zlat­nim i sre­br­nim ni­ti­ma, ukra­še­na sta­kle­nim per­la­ma i la­žnim bi­se­rom, bi­la su sa­stav­ni deo no­šnje bo­ga­tih Srp­ki­nja iz Voj­vo­di­ne, Ba­ra­nje, za­pad­ne Sla­vo­ni­je, ju­žne Ma­đar­ske i ru­mun­skog de­la Ba­na­ta, a no­še­na su kao sim­bol et­nič­kog iden­ti­te­ta. Deo iz­lo­žbe po­sve­ćen je do­ga­đa­ji­ma i lič­no­sti­ma zna­čaj­nim za kul­tu­ru i isto­ri­ju Sr­ba.
- Pri­ka­zi­va­njem ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re pa­non­skih Sr­ba, po­ku­ša­la sam da na ne­ki na­čin po­mog­nem u sa­gle­da­va­nju slo­ven­skog, ali i evrop­skog kul­tur­nog iden­ti­te­ta tog do­ba - ob­ja­šnja­va autor iz­lo­žbe Ve­ra Ša­rac Mom­či­lo­vić. - Me­đu eks­po­na­ti­ma na­la­ze se i zla­to­ve­zna ogla­vlja dru­gih na­ro­da i et­nič­kih za­jed­ni­ca, ko­ja sve­do­če o mul­ti­et­nič­no­sti i mul­ti­kul­tu­ral­no­sti ju­žnog pa­non­skog pro­sto­ra.
U raz­li­či­tim kra­je­vi­ma i raz­li­či­tim vre­me­ni­ma, ogla­vlje je ima­lo raz­li­čit ob­lik i for­mu, ali mu je ulo­ga uvek bi­la ista - ozna­ča­vao je uda­tu že­nu. Že­na ga je no­si­la pri­li­kom sva­kog jav­nog po­ja­vlji­va­nja u sve­ča­nim pri­li­ka­ma, pri od­la­sku u cr­kvu, na sla­vu, na svad­bu, ne­de­ljom i pra­zni­kom. Zla­tom ve­ze­na ogla­vlja po­se­do­vao je sa­mo ma­li broj bo­ga­ti­jih po­ro­di­ca. Ka­pa zla­tom ve­ze­na bi­la je deo sta­re no­šnje go­spo­đa u Sen­tan­dre­ji i na­zi­va­la se "čep­ca", dok je "še­pac" ili žen­ska gra­đan­ska ka­pa, ta­ko­đe, bi­la bo­ga­to ukra­še­na zla­tom.
Ubra­đa­ji ma­ra­me i ka­pe naj­če­šće su na­sta­ja­le u ku­ći, ra­di­le su ih ta­len­to­va­ne že­ne, za se­be ili po na­rudž­bi­ni. Rad na ma­ra­mi tra­jao je od osam do de­set da­na, a ko­šta­la je 18 fo­rin­ti. One skrom­ni­je - od osam do 12 fo­rin­ti. Pre­ma ko­li­či­ni ve­za mo­glo se su­di­ti o bo­gat­stvu po­ro­di­ce. Zla­tom ve­ze­na ogla­vlja no­si­le su i u se­li­ma uda­te že­ne. Uz njih su obič­no u Sla­vo­ni­ji, Bač­koj, Ba­ra­nji i Sre­mu, no­si­le du­ka­te, dok su u Ba­na­tu ima­le to­ke. Po­sle Pr­vog, a na­ro­či­to po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta do­šlo je do zna­čaj­nih pro­me­na u ode­va­nju se­o­skog sta­nov­ni­štva. No­šnja je go­to­vo u pot­pu­no­sti iz­gu­bi­la re­gi­o­nal­ne i na­ci­o­nal­ne od­li­ke, što je uti­ca­lo da iz upo­tre­be ne­sta­nu ove vr­ste žen­skih po­kri­va­la za gla­vu. Ta­ko da su zla­tom ve­ze­na ogla­vlja iz no­šnje Srp­ki­nja ju­žnog pa­non­skog pro­sto­ra ne­sta­la sre­di­nom 20. ve­ka.

ZLA­TO­VEZ
TRA­DI­CI­JA ve­za zlat­nim ni­ti­ma kod Sr­ba po­ti­če iz sred­njo­ve­kov­nog umet­nič­kog cr­kve­nog ve­za. Uz fre­sko­sli­kar­stvo i pi­sa­ne mi­ni­ja­tu­re zla­to­vez se sma­tra jed­nim od tri naj­zna­čaj­ni­je te­ko­vi­ne sred­njo­ve­kov­ne srp­ske kul­tu­re. Na­ša naj­po­zna­ti­ja ve­zi­lja tog vre­me­na bi­la je pe­sni­ki­nja Je­fi­mi­ja, ko­ja je na po­kro­vu za ći­vot kne­za La­za­ra zla­tom na svi­li iz­ve­zla: "Po­hva­lu kne­zu La­za­ru".
Zla­to za vez mo­glo je da se na­ba­vi u se­o­skim i grad­skim pro­dav­ni­ca­ma, a pro­da­va­li su ga pu­tu­ju­ći tr­gov­ci sit­nom ro­bom ko­ji su sti­za­li i do naj­u­da­lje­ni­jih se­la.