PO­ŽA­RE­VAC - Već 12 go­di­na, sva­kog le­ta ar­he­o­lo­zi iz Be­o­gra­da, Po­ža­rev­ca i Pe­tr­ov­ca na Mla­vi, is­tra­žu­ju lo­ka­li­te­te "Be­lo­vo­de" u Ve­li­kom La­o­lu, kod Pe­tr­ov­ca na Mla­vi i "Be­lo­li­ce" u se­lu Ždre­lu, kod iz­vo­ri­šta re­ke Re­ško­vi­ce, pra­i­sto­rij­ska na­se­lja ko­ja do­ka­zu­ju da je vin­čan­ska kul­tu­ra pr­va po­zna­va­la me­ta­lur­gi­ju ba­kra u Evro­pi. Ovog le­ta ob­ra­đu­je se i re­sta­u­ri­ra do sa­da pro­na­đe­na ma­te­ri­jal.
Lo­ka­li­te­ti su uda­lje­ni me­đu­sob­no de­se­tak ki­lo­me­ta­ra, a pred­sta­vlja­ju je­din­stve­ni ar­he­o­ru­dar­ski i me­ta­lur­ški kom­pleks eks­plo­a­ti­san od pra­i­sto­ri­je do pe­tog ve­ka, to jest do kra­ja rim­ske vla­da­vi­ne na ovim pro­sto­ri­ma.
Na osno­vu is­tra­ži­va­nja ovih lo­ka­li­te­ta, ar­he­o­lo­zi su raz­re­ši­li mno­ge di­le­me u po­gle­du vin­čan­ske kul­tu­re, a no­va sa­zna­nja se sva­kog le­ta do­pu­nju­ju is­ko­pa­va­njem ra­znih de­ta­lja. Ov­de se do­zna­lo ka­ko su lju­di vin­čan­ske kul­tu­re ot­kri­li me­ta­lur­gi­ju, i raz­re­ši­li di­le­mu oko spa­ja­nja ka­me­nog i ba­kar­nog do­ba.
SE­KI­RA
KA­DA smo ot­kri­li pr­vu vin­čan­sku se­ki­ru, koc­ki­ce su se spo­ji­le. Se­ki­ra je di­rekt­na ko­pi­ja onih iz ka­me­nog do­ba, ra­đe­nih u ob­li­ku obu­ćar­skog ka­lu­pa. Čo­vek ka­snog ka­me­nog do­ba po­zna­vao je mi­ne­ra­le do tan­či­na. Ta­ko je za­pa­zio i ru­de ba­kra: ma­la­hit i azu­rit. Ove ru­de pre­po­zna­ju se po ze­le­noj i pla­voj bo­ji, a na­la­ze se na sa­moj po­vr­ši­ni tla u do­li­ni Mla­ve i Pe­ka.
Vin­čan­ski čo­vek je sve­sno po­ku­šao da tim mi­ne­ra­li­ma ve­štač­kim pu­tem po­bolj­ša kva­li­tet, da im po­ve­ća tvr­do­ću i za­gre­je ga. Ka­da je do­sti­gao kri­tič­nu tem­pe­ra­tu­ru to­plje­nja, ro­dio se me­tal, ob­ja­šnja­va ar­he­o­log po­ža­re­vač­kog mu­ze­ja, Dra­gan Ja­ca­no­vić ko­ji za­jed­no sa Du­ša­nom Šlji­va­rom iz Na­rod­nog mu­ze­ja u Be­o­gra­du i ar­he­o­lo­zi­ma iz Pe­tr­ov­ca na Mla­vi, is­tra­žu­je ove lo­ka­li­te­te.
Eki­pa ar­he­o­lo­ga ot­kri­la je i ma­nji to­pi­o­ni­čar­ski cen­tar, pun me­tal­ne šlja­ke. Ot­kri­la je pra­i­sto­rij­ski rud­nik ba­kra u iz­vo­ri­štu re­ke Re­ško­vi­ce. Oni ka­žu da su pro­na­šli sr­ce me­ta­lur­gi­je, i da na ce­loj te­ri­to­ri­ji vin­čan­ske kul­tu­re ko­ja je ogrom­na: od Sko­plja do Bu­dim­pe­šte, od re­ke Bo­sne do Is­ke­ra kod So­fi­je, ne­ma ta­kvog pro­na­la­ska.
Be­lo­vo­de je jed­no od naj­ve­ćih na­se­lja vin­čan­ske kul­tu­re. Do­ka­za­no je da ovo na­se­lje da­ti­ra iz 5500. go­di­ne pre no­ve ere, i da je stra­da­lo u po­ža­ru pre šest i po hi­lja­da go­di­na.. Na­la­zi­šta sa ovog lo­ka­li­te­ta uka­zu­ju da je vin­čan­ska kul­tu­ra pr­va u pra­i­sto­ri­ji Evro­pe, u ko­joj su se ob­ra­đi­va­le ru­de ba­kra: ma­la­hit i azu­rit. To je ono što ovaj lo­ka­li­tet iz­dva­ja od dru­gih.
"Pro­na­šli smo hi­lja­de ter­mič­ki ob­ra­đe­nih uzo­ra­ka ru­de bar­ka na po­vr­ši­ni od oko dve sto­ti­ne kva­drat­nih me­ta­ra. Ke­ra­mič­ki ka­lu­pi i ka­me­ne ru­dar­ske alat­ke uka­zi­va­le su na to da je ova ru­da va­đe­na u ne­po­sred­noj bli­zi­ni na­se­lja. Pra­i­sto­rij­ske ru­dar­ske ra­do­ve i jed­no ok­no gde su eks­plo­a­ti­sa­ni ma­la­hit i azu­rit, ot­kri­li smo na de­se­tak ki­lo­me­ta­ra is­toč­no, na lo­ka­li­te­tu "fa­ca bje­lji", od­no­sno "Be­lo­li­ce", ka­že ar­he­o­log Ja­ca­no­vić.
KUL­TU­RA
OSTA­CI ar­he­o­lo­ških obje­ka­ta, so­lid­no iz­gra­đe­ne pe­ći, kao i ke­ra­mič­ki i ko­šta­ni ma­te­ri­jal, go­vo­re o ve­o­ma raz­vi­je­noj kul­tu­ri sta­nov­ni­ka Be­lo­vo­da. Do­volj­no je re­ći da su po­zna­va­li gra­đe­vin­ski ma­te­ri­jal za iz­ra­du po­do­va. Ovu sme­su do­bi­ja­li su me­ša­njem fi­ne gli­ne i mle­ve­nog kreč­nja­ka. Ka­da se ova sme­sa is­pe­če, njen kva­li­tet mo­že da se upo­re­di sa da­na­šnjim be­to­nom.
Ar­he­o­lo­zi sva­kog le­ta re­še po ne­ku od broj­nih di­le­ma na ovim lo­ka­li­te­ti­ma. Ta­ko su ši­rom Sr­bi­je na­i­la­zi­li na go­to­ve pro­iz­vo­de od ba­kra, ali­ni­su mo­gli da usta­no­ve da li su iz­ra­đe­ni na te­ri­to­ri­ji na­še ze­mlje. Ka­da je pro­na­đen rud­nik ot­kri­ve­na je ve­za sa rud­ni­kom i ob­ra­dom ba­kra u ovom je­din­stve­nom me­ta­lur­škom kom­plek­su. Ova me­sta to­li­ko su bli­zu jed­no dru­gom, da po­sto­ji i vi­zu­el­na ko­mu­ni­ka­ci­ja iz­me­đu njih. Iz Be­lo­vo­da do ru­dar­skog ok­na sti­že se za sa­mo dva sa­ta ho­da. In­te­re­sant­na je i po­ve­za­nost ime­na ovih me­sta: Be­lo­vo­de i Be­lo­li­ce, a če­sta su ime­na na­se­lja ove kul­tu­re ko­je za osno­vu ima­ju reč "be­lo". Zbog to­ga su ar­he­o­lo­zi uklju­či­li u svo­ja is­tra­ži­va­nja i dru­ge struč­nja­ke ma­te­ri­ja­la ko­ji je pro­na­đen na ovim lo­ka­li­te­ti­ma.

OR­GA­NI­ZO­VA­NO DRU­ŠTVO
O VI­SO­KOJ du­hov­no­sti ovog na­ro­da go­vo­re fi­gu­ri­ne bo­žan­stva od pe­če­ne gli­ne, ke­ra­mič­ki žr­tve­ni­ci i pred­sta­ve ra­znih ži­vo­ti­nja. Oni su se pre­te­žno ba­vi­li sto­čar­stvom i ze­mljo­rad­njom. U pla­nin­skom za­le­đu Ho­mo­lja, sto­ka se uz­ga­ja­la le­ti, a zi­mi u pi­to­moj do­li­ni Mla­ve.
"Bi­lo je to vi­so­ko­or­ga­ni­zo­va­no dru­štvo. Za­to je u nje­mu i na­sta­la me­ta­lur­gi­ja. Ona ni­je na­sta­la slu­čaj­no, ni sti­hij­ski. Ona je mo­gla da se ro­di sa­mo u ta­ko raz­vi­je­nom dru­štvu, ka­že ar­he­o­log Ja­ca­no­vić.