ČETVORO vrsnih umetnika zaigraće u komadu “Kvartet” Ronalda Harvuda, a sam pisac prisustvovaće glumačkim bravurama Ružice Sokić, Miodraga Radovanovića, Đurđije Cvetić i Ivana Bekjareva na premijeri, 5. oktobra u “Madlenijanumu”. U režiji mladog Miloša Jagodića, naši pozorišni znalci izneće na scenu šarmantnu priču o (ne)prolaznoj mladosti. . .
- “Kvartet” je komad o četvoro slavnih pevača. Svi imaju više od sedamdeset godina i povodom rođendana Đuzepe Verdija, što je tradicija njihovog samačkog hotela, pripremaju nastup - objašnjava Mrgud Radovanović. - Ipak, najinteresantniji deo priče je odnos između njih samih, telom ostarelih a duhom mladih, što je odlika svih koji se bave umetnošću. Jedan od likova kaže:” Ja kad hoću da se izmorim razmišljam o umetnosti, a kad hoću da se uništim razmišljam o životu!” Telo kopni sve više i odumire, ali misao je đavolja. . . Ona stalno hoće da izmisli nešto novo. Umetnici nikad ne sazru u potpunosti.

Igrate u “Velikoj drami”, ”Mletačkom trgovcu”, ”Šumi”, ”Tesli”. Odavno ste u penziji, a ove godine imate i lep jubilej - pola veka glumačkog rada. U stalni angažman Jugoslovenskog dramskog ušli ste 1956. godine?
- JDP je bio, za pozorište, istorijska pojava. U njemu su se našli svi talenti, svi temperamenti, bogomdane sposobnosti koje su se podvrgavale scenskim zakonima. Negovala se kolektivna igra, strogost u odabiru glumačkih sredstava, svest o tome šta se igra i šta je pisac hteo da kaže. Zato sa ponosom ističem, kako bi se to danas reklo - bio sam grlo iz te štale.

Šta mislite o današnjem JDP?
- Ovo pozorište podjednako je deo nacionalne i evropske dramaturške šeme. Otvara vrata mladim ljudima čija dela odlaze u svet. Neki novi klinci pišu, imamo mi grdne talente. JDP ističe i “trieriše” ono što je vredno. Nekada je to šokantno, ali šta sad?
Kakav je vaš odnos prema klasici?
- Ne sme da joj se ubija suština. Klasika se ne mora prilagođavati političkim prilikama, tranžirati. Ako neko hoće, iz svega može izvući političku poruku. Na primer, iz Šekspirovog “Kralja Lira” :”Meni je preči spas moje države no lepe reči”. Ili: “Učini to, daću ti Herefordsku grofoviju”. . . Izvučene rečenice ne bi smeli koristiti za takvo “šoranje” sa klasikom!Ako hoćete, napišite nešto novo, pa da vidimo. Ipak, svaka drama je politička. Nije politika ono što pišu dnevne novine. Ona je dublji smisao i sadržaj življenja.

PA, ŠTA AKO SMO MALI!
I vi ste se, na neki način, bavili politikom. Krajem sedamdesetih bili ste delegat u Veću udruženog rada Skupštine Srbije?
- Nisam se ja bavio politikom. Mene su izabrali ljudi jer im je bio potreban neko iz kulture. Bavio sam se samo tom sferom, nigde nisam išao da pričam i agitujem.

Ipak, možete da poredite to vreme i ovo današnje?
- Neka poređenja su neminovna, ali ne u odnosu na onda i danas već u odnosu na položaj Srbije u Evropi i svetu. Postojale su neke, po meni zločinačke namere, koje su tada plasirali pojedini javni, istaknuti ljudi, u stilu “što slabija Srbija, jača Jugoslavija”. Ja sam pripadao onima koji su verovali da što je jača Srbija, jača je i Jugoslavija.

Bili ste srpski nacionalista?
- Ne, bio sam za ozbiljnu nacionalnu kulturu. Nacija se ne može lako poništiti. Nije moglo onda, a ne može ni danas. Ipak, ovo sadašnje vreme izašlo je iz zgloba. I to je misao gospodina Šekspira!Eto, stalno se vraćamo klasici. Kad smo kod toga, znate šta se desilo Krićanima?Sišli su Dorani i pokorili ih. To je sve. . .

Znamo da smo u ovoj priči mi Krićani, a ko su Dorani?
- Postoje neke neminovnosti. Interesi, interesi, interesi. . . Ako u tom vihoru možete da se snađete, opstali ste. Vuk Karadžić je samo zapisao ono što je u narodu postojalo. Živelo bi to i bez njega, teško je korene iščupati. Opstaćemo i mi, uprkos svemu.

Ali, čini se kao da baš i ne odlučujemo uvek o svojoj sudbini. Sve češće se čuje da moramo postati svesni da smo mala država. . .

U TRPLjENjU SE I ZRI I STRADA


Pa šta, ako smo mala država?!Možemo i takvi da opstanemo i ostanemo svoji. . . Sve je jasno:Amerikanci su kaptirali svoje naftne izvore i sad uzimaju od drugih. To nije nikakva novina i filozofija.

Otac vam je bio predratni hotelijer, pa ipak ste puni entuzijazma 1946. godine gradili prugu Brčko - Banovići?
- Radne akcije su bile forma u kojoj je entuzijazam i patriotizam mogao da se iskaže, mi smo u to verovali. Danas su i forme sasvim drugačije. . . A mladost je uvek nada.

Ovih dana se u medijima čuo porazan podatak da više od 8o odsto ljudi do 25 godina života želi da ode iz ove zemlje?
- Nije to porazno. To je želja za nečim širim i višim, pravim. I to je pozitivno. Jednog dana će se i ovde sve razvejati, biti drugačije. Moje reči nisu posledica zatvorenosti i samodovoljnosti matorog čoveka. Ali, i trpljenje ima neke svoje, životne vrednosti. Sazri se. Neki, naravno, u tom trpljenju stradaju i ne stignu da ižive svoju mladost. Ipak, verujem da jednog dana mora doći nešto lepo. I Dostojevski kaže:”Kazna nije kazna, ako traje večito. ” Ne znam ko nas kažnjava. Možda je to neka božja nepravda, a možda i pravda?Nije uvek lako biti mudar i zreo. Da ponovo citiram Šekspira:”U odsudnom trenutku ne znamo reći što se pristoji”. . .

Mislite li da mladi ljudi to “više, šire i pravo” ne mogu da vide u svojoj zemlji?
- Mogu. Ali ne mogu da ga izraze. Vratiće se negde ta energija. Aca Popović je svojevremeno govorio da materiju i suštastvo ne možete uništiti. . .

Statistika kaže i da se mi asimilijemo u drugim sredinama brže od svih ostalih naroda sa ovih prostora ?
- Talentovani smo za sve, pa i za to. Kad bih imao novca kupio bih helikopter kojim bih stalno prevozio ljude od Čačka do Kablara. Tamo, u srcu Šumadije, treba da se stvori jedan eko kamp . Ne može nam niko ništa oduzeti:ni tu decu, ni taj jezik, ni taj kajmak!

A Kosovo?
- Pre tridesetak godina u Prizrenu, u Bogorodici Ljeviškoj, iznad vrata bilo je nešto naškrabano na meni nepoznatom pismu. Još onda sam signalizirao o tome, ali avaj, sagovornika nisam imao. I tako to traje. . . Posledice vidimo danas.

Sticaj okolnosti je da sedimo u restoranu koji se zove “Otadžbina”. Šta je ona za vas?
- Otadžbina ili domovina?Mnogo je celishodnije ovo drugo. Važno je gde nam je dom. Bio sam student kada je u Kraljevo svratio jedan Englez da popije piće na proputovanju. Probao je rakiju, mnogo mu je dopala. Ostao je tri dana, uživao, pa i upitao:”Imate divnu zemlju, ali zašto su vam kuće pobodene u zemlju?Nijedna se ne diže iz nje. ”Meni se činilo najverodostojnije objašnjenje: “Napravi kuću da živiš. Ako te nevolja potera, beži!Napravićeš drugu, sačuvaj glavu”. A Danac, Nemac, Englez ili Slovenac neće da se pomere sa svog praga. Jer, tu mu je dom. Makar izgubio glavu. Zato ja više volim domovinu od otadžbine.




RASUTO, K’O GRAŠAK
Za razaliku od drugih naroda u tranziciji, naše pisce kao da ne inspiriše dovoljno stvarnost u kojoj žive?
- U ovom vremenu sve se rasulo, kao grašak. Nije inspirativno za ozbiljna dela. Hajde saberi, što bi rekao Krleža, misao u tačku?!



REDITELjI I SUŠTINA
Volite reditelje “maštovnjake” i izdvajate Plešu, Matu Miloševića i Nikitu Milivojevića. Šta ih čini posebnim?
- Henri Mur, čuveni vajar, imao je izložbu kod nas. Njegove skulpture su šupljine, vijuge i krivulje koje nije lako pročitati. Više se osećaju. Ali na ulazu u “Cvijetu Zuzorić” bio je veliki niz njegovih najakademskijih crteža!Znači, reditelj po mom ukusu treba da bude visoko akademski obrazovan i, naravno, da ima ono što ne može da mu da obrazovanje:maštu, talenat i osećaj za suštinu.