BEOGRADSKOJ glumici Maji Noveljić Romčević popularnost je stigla iz Zagreba!U TV seriji “Ljubav u zaleđu”,koja ima veliku gledanost u svim zemljama bivše Jugoslavije, Maja tumači čak dve uloge a u svom Pozorištu na Terazijama – nijednu. Tako se još jednom potvrdila ona narodna da je najteže biti prorok u svom selu...
U stalnom angažmanu matične kuće već je trinaest godina,ostvarila je zapažene uloge u predstavama “ Lukrecija iliti Ždero”,”Violinista na krovu”,”Tri frtalja Beograda”,”Briljantin”,”Ivkova slava” i drugim,ali je odavno nema na sceni.Slaba je uteha i “uskakanje” u seriju “Stižu dolari”,kad nije tamo gde joj je glumačka baza:u našem jedinom muzičkom teatru.
- Nemam za to objašnjenja. I poslednje predstave koje sam igrala pre povratka u obnovljenu zgradu pozorišta (“Paradoks”,”Jubilej”, “Kis mi,Kejt”) nisu više na repertoaru - kaže ova glumica.
- Ali,ne dešava se to samo meni.I neki drugi ljudi morali su prvo da budu potvrđeni u drugoj sredini da bi ih ovde priznali.Istina,i ja od početka bavljenja glumačkim poslom menjam mesta boravka,pa u svako dođem kao početnik...
Desilo se da napustim rodnu Podgoricu da bih studirala glumu u Sarajevu,onda došla u Beograd,da bih se potvrdila u Zagrebu.Valjda je tako bilo suđeno a valjda ima i neke pravde što se ova serija prikazuje u svim sredinama SFRJ.Naučila sam odavno da uspeh i popularnost ne idu ruku pod ruku.
Danas svako može da bude poznat,zato sam se naoružala strpljenjem.

GLUMCI SVUDA ISTI
KAKO se desilo da vas hrvatske kolege “izvuku iz bubnja”?
- Bio je kasting na kome je odabran Nenad Stojmenović, ali ne i glumica za ulogu Goge. Producent je bio u kontaktu s ljudima koji poznaju ovdašnje glumište i za mene su se odlučili na osnovu inserata iz TV serija “Stižu dolari” i “Cimerke”. Želju da baš odavde angažuju glumce objasnili su potrebom scenarija: jedan od likova imao je ženu koju je upoznao dok je svojevremeno igrao fudbal u Beogradu. Inače, često se priča mog muža iz serije, Cukija, dovodi u vezu sa sudbinom Roberta Prosinečkog.

Na kakav ste prijem naišli u Zagrebu?
- Nije bilo lako pola godine biti odvojen od sedmogodišnjeg sina i muža. U startu sam imala pun kofer briga, ali već sutradan kad se ekipa okupila na probi, potvrdilo se da su glumci na svakom kutku zemljine kugle isti. Svi imaju iste strahove, brige, umetničke nade...
Bili su izuzetno pažljivi domaćini i ja sam se od prvog dana osećala kao kod kuće. Sa svima sam ostala u kontaktu, posebno sa Tamarom Garbajs Šintić. Inače, tempo je bio ubitačan: ustajanje u pet sati, pola sata kasnije odvoze nas do studija,f riziranje i šminkanje, a onda deset sati rada! Danas mi je najveća satisfakcija čestitanje i prepoznavanje ljudi na ulici. To vam je kao aplauz u pozorištu.

Navikli ste da ništa ne dobijate lako.Na akademiju ste primljeni iz četvrtog puta?
- Prvi put sam na beogradski FDU konkurisala sa šesnaest godina. Minja Dedić me je pitao da li sam to pobegla od kuće ili iz škole...S ledeće godine prijavila sam se kod profesora Maričića i bila odbijena. Naredne u Bajčetićevoj klasi, takođe.
Ipak,sve vreme sam imala osećaj da sam na pravom putu. Iako sam u međuvremenu studirala književnost s namerom da eventulano postanem novinar u kulturi, pokušala sam i na akademiji u Sarajevu. Uspela sam iz prvog puta, ali sam se zbog ratnih okolnosti na kraju vratila tamo gde su me uporno odbijali: u Beograd, na FDU, i diplomirala kod Vlade Jevtovića. Želje se,dakle, ispunjavaju pre ili kasnije.
Jedan prijatelj mi je čak u šali rekao: ”Moralo je da se zarati da bi ti došla u Beograd!”

DŽINGL STUDIJA B
IZGLEDA nije slučajno što vam je životni moto - “ko zna zašto je to dobro”?
- Tačno. Evo,da krenem samo od poslednjih događaja. Puno sam patila što me nema ni u jednoj od tri predstave kojima je otvorena obnovljena zgrada pozorišta, a tešila sam se upravo tom rečenicom. Prošlo je pola godine i zaista se pokazalo zašto je to dobro:pošto nisam imala posla mogla sam neometano da prihvatim poziv iz Zagreba.. .Desilo mi se i da sam na samom izlazu iz porodilišta uganula nogu. Bilo je to u vreme NATO bombardovanja i iste večeri su gađali upravo ovu bolnicu.Pomislila sam da je bolje i što sam uganula nogu nego da sam ostala unutra.Nisam fatalista ali verujem da se sve stvari u životu dešavaju iz nekog razloga.

Udati ste za našeg poznatog dramskog pisca Nebojšu Romčevića. Da li vam je to bila prednost ili prepreka u karijeri?
- Od trenutka kad smo počeli da živimo zajedno nisam imala posla narednih pet godina! Pre toga sam radila “Lukreciju”, ”Briljantin”, bila u usponu. Zašto su se stvari promenile ,ne mogu da objasnim. Ali zato se često potpisujem samo sa Noveljić. Inače,nas dvoje smo se i upoznali u Pozorištu na Terazijama. Ljiljana Šljapić se zvanično opraštala od teatra, pa smo se Nebojša i ja sreli na koktelu u klubu. Zahvaljujući tom slučajnom susretu, voljom sudbine ili ne,danas imamo sedmogodišnjeg Nikolu koji na jesen polazi u školu. Nas dvoje smo zaista velika podrška jedno dugom mada retko igram u njegovim komadima. Moj je izričit zahtev bio da Nebojša nikad ne postavlja uslov da ja budem u podeli da bi se radio neki njegov tekst.Inače,ponekad smo i neozbiljni i nezreli za svoje godine, a to valjda umetnici sebi mogu s vremena na vreme da dozvole. I naš sin Nikola “učestvuje” u poslu: nedavno je tati dao ideju tokom pisanja scenarija za seriju “Ljubav, navika, panika” i zauzvrat očekivao ime na špici!

Beograd vas često nije prihvatao, ipak, veoma volite ovaj grad?
- Za mene Beograd predstavlja nešto što i život sam :očekivanja, strahove, ljubav, posao...
Upoznala sam ga u detinjstvu dolazeći kod bake na raspust. I dan - danas po njegovom mirisu znam hoće li pasti sneg.
Džingl Studija B svaki put, iznova, vraća mi rane uspomene. Mi, provincijalci, po mirisima i zvukovima upoznajemo Beograd. To je ekskluziva našeg detinjstva.Istovremeno mi se čini da je moj grad oduvek i da se još privikavam na njega. Zato se Beograd uvek iz početka osvaja, zavodi, ponekad ostavlja, ponekad prepušta...
U rodnom gradu vam se sve podrazumeva,on vam zauvek pripada.

NE SLUŠAM JEZIK POLITIKE
S kakvim osećanjem očekujete predstojeći referendum u Crnoj Gori?
- Ko god me poznaje zna da sam apolitična,mada,naravno imam svoje stavove.Izbegavam da slušam priče o “odvajanju” i “cepanju” Srbije i Crne Gore. To su bolne formulacije za ono što bi moglo da se dogodi.Neću i ne želim tako da doživljavam stvari,zato ne slušam jezik politike. Moji roditelji, prijatelji iz detinjstva tamo žive. Verujem da što god bude, biće na relaciji administracija a ne ljudi. Narod je u svim varijantama izmanipulisan.Samo neka bude bez agresivnosti, i aktivne i pasivne. U svakom slučaju,moja se osećanja prema zavičaju i ljudima ne mogu promeniti.


CRVENKAPINA BAKA
U RODNOJ Podgorici s Jagošem Markovićem veoma rano ste počeli da se bavite pozorištem?
- Tek sa ove distance svesna sam šta smo to mi radili.Tada se sve činilo normalno,očekivano. Imali smo 12-13 godina kada sam ja igrala baku a on lovca u “Crvenkapi i zbunjenom vuku”,u tadašnjem titogradskom Pionirskom pozorištu. Tek nešto stariji počeo je već da režira, a ja da igram u njegovim predstavama “Plava boja snijega” i “Pučina”. Pravio je mala remek dela, čuda, a ja sam u njima učestvovala...