"SRE­ŠĆE­MO SE" (U vi­si­ni), u pla­voj nig­di­ni/, gde mno­ži­na/ po­sta­je jed­ni­na./ / Kraj je kra­ja / po­če­tak bes­kra­ja, / ni­smo go­sti/ sa­mo u več­no­sti. / Sre­šće­mo se/ kad se sve iz­bri­še/ i kad sen­ke/ ne bu­de­mo vi­še".
Ova­ko pe­va u pe­smi "Po­sled­nji su­sret" Pe­tar Pa­jić ko­me je upra­vo uru­če­na na­gra­da "Bran­ko Ćo­pić" za zbir­ku "Naj­lep­še pe­sme", u iz­da­nju "Pro­sve­te". U pred­go­vo­ru za ovu knji­gu Slo­bo­dan Ra­ki­tić je na­pi­sao: "Ako je Bran­ko Milj­ko­vić pe­snik su­šti­ne, va­tre i pe­pe­la, Pe­tar Pa­jić je pe­snik vo­de i vo­de­nih kri­sta­la".
- Ži­vi­mo u ta­kvom vre­me­nu da mo­že­mo da se za­pi­ta­mo da li su da­nas pe­sni­ci uop­šte po­treb­ni? - za­po­či­nje raz­go­vor Pe­tar Pa­jić. - Ima li smi­sla pe­va­ti kad je sve u op­štem po­sr­nu­ću? Moj od­go­vor je da nam je da­nas ve­ra u po­e­zi­ju spa­si­lač­ka. Pri­pa­dam oni­ma ko­ji ve­ru­ju da se na­ro­du ko­ji je u po­sr­nu­ću Bog pr­vo ja­vi kroz po­e­zi­ju i da ta­da taj na­rod po­či­nje da se us­pra­vlja i da iz­la­zi iz am­bi­sa u ko­ji je upao.
Taj­ne je­zi­ka
Po­e­zi­ja se da­nas vr­lo ma­lo či­ta, ko­ji je uzrok to­me?
- Ve­ći­na iz­da­va­ča, ko­ji uglav­nom vo­de ra­ču­na o ko­mer­ci­jal­nim iz­da­nji­ma, naj­ra­di­je knji­ge pe­sa­ma ne bi ni štam­pa­li, i to či­ne da bi uz­gred za­do­vo­lji­li kul­tur­ni sa­dr­žaj svo­jih iz­da­vač­kih pla­no­va. Bran­ko Milj­ko­vić je re­kao da će po­e­zi­ju svi pi­sa­ti, ali ni­je pred­vi­deo da je ni­ko ne­će či­ta­ti. Sa­da smo ot­pri­li­ke u tom vre­me­nu. Uzrok to­me na­rav­no da ne vi­dim u "kri­zi po­e­zi­je", po­tre­ba za njom po­sto­ji ve­ro­vat­no od ka­da po­sto­ji čo­vek i ljud­ski go­vor, a tra­ja­će sve dok po­sto­ji ljud­ski rod.
Zna­či, ne po­sto­ji kri­za po­e­zi­je?
- Pe­sni­štvo, ni­je u kri­zi, po­e­zi­ja se stva­ra. Što se ti­če srp­ske po­e­zi­je mo­že se čak re­ći da je ona na ni­vou evrop­skih i svet­skih pe­snič­kih do­stig­nu­ća. Me­đu­tim, po­sto­ji "kri­za či­ta­la­ca", a nju uzro­ku­ju ra­zni či­ni­o­ci. Mo­že se po­sta­vi­ti pi­ta­nje: da li mi uop­šte ume­mo da­nas da či­ta­mo sa­vre­me­nu po­e­zi­ju? Ona je odav­no pre­sta­la da bu­de sa­mo emo­ci­ja, a sve vi­še po­sta­je ko­mu­ni­ka­ci­ja. Ona je, za­pra­vo, da se jed­no­stav­no iz­ra­zim, ko­mu­ni­ka­ci­ja sa svim onim što no­si­mo skri­ve­no u du­ša­ma, a što je kao i sve sa­kri­ve­no du­bo­ko u re­či­ma. Na po­e­zi­ji je da ot­kri­je taj­ne je­zi­ka i ta­ko do­tak­ne du­šu. Du­bo­ko sam ube­đen da vre­me či­ta­nja po­e­zi­je tek do­la­zi. Ako je vek ko­ji je za na­ma na­zvan "ve­kom teh­ni­ke" vek ko­ji je pred na­ma bi­će si­gur­no "vek du­še":
Da li je po­treb­no da pro­đe ne­ko vre­me ka­ko bi pe­snik bo­lje sa­gle­dao i raz­u­meo stvar­nost?
- Pe­snič­ka stvar­nost je "več­na stvar­nost". Kad či­ta­te sta­re grč­ke ili sta­re rim­ske pe­sni­ke, da ne zna­te kad su ži­ve­li mo­gli bi­ste po­ve­ro­va­ti da su ti sti­ho­vi pi­sa­ni da­nas. Po­e­zi­ja, kao i ce­lo­kup­na umet­nost, po­be­đu­je vre­me. Ona ni­je ni­ka­da na­men­ska i pri­god­na, ne slu­ži ni jed­nom dru­štve­nom ure­đe­nju, ni jed­noj po­li­tič­koj stran­ci. Zna­mo iz ne­dav­ne pro­šlo­sti da su svi ta­kvi po­ku­ša­ji bi­li uza­lud­ni. Po­e­zi­ja i kad se sme­šta u od­re­đe­no vre­me, do­ga­đa se u več­no­sti. Pre­ma to­me ne oba­ve­zu­je je ni­ka­kav "prin­cip dis­tan­ce", oba­ve­zu­je je "prin­cip več­ne isti­ne".
Knji­ge u sen­ci
Ko su bi­li va­ši "uči­te­lji" u knji­žev­no­sti?
- Pi­šem odav­no, pr­vu pe­smu na­pi­sao sam još u osnov­noj ško­li, me­đu­tim, ne bi se mo­glo re­ći da sam na­pi­sao ve­li­ki broj stra­ni­ca. Ne­ka­da pi­šem la­ko, da se i sam iz­ne­na­dim, a po­ne­kad vr­lo te­ško. Re­či ose­ćam ali jed­no­stav­no ne mo­gu da ih pro­na­đem. Osta­ju u svo­joj ma­gli. U de­tinj­stvu i de­ča­štvu vo­leo sam da či­tam od pro­znih pi­sa­ca Di­ken­sa, a od pe­sni­ka Pu­ški­na. Oni su ta­ko, uz na­rod­nu po­e­zi­ju i na­rod­ne pri­če ko­je su se ču­le u po­ro­dič­noj ku­ći, bi­li i pr­vi mo­ji uči­te­lji. Po­sle to­ga, oni su osta­li na svo­jim me­sti­ma, ali su do­la­zi­li i još do­la­ze mno­gi dru­gi, sta­ri i no­vi, kla­sič­ni i mo­der­ni, iz svih vre­me­na i iz svih knji­žev­nih pra­va­ca. Do­volj­no je da me od ne­kog pe­sni­ka uz­bu­đu­je sa­mo jed­na pe­sma i ja ću mu se po­klo­ni­ti.
Ko­li­ko je de­lo Bran­ka Ćo­pi­ća, či­je ime no­si na­gra­da ko­ju ste pri­mi­li, šti­vo ko­je se i da­nas ra­do či­ta?
- Sa nje­go­vim de­lom su­sre­će­mo se još kao de­ca, a nje­go­ve pe­sme, pri­če i ro­ma­ni pra­te nas i kad po­sta­ne­mo zre­li lju­di, sa nje­go­vim ju­na­ci­ma dru­ži­mo se kao sa ro­đa­ci­ma. U li­te­ra­tu­ru je uveo no­vog ju­na­ka oso­be­nih ka­rak­ter­nih oso­bi­na. Bran­ko ne pri­pa­da ni­ka­kvim ide­o­lo­gi­ja­ma. Nje­go­vo de­lo nas gre­je pe­snič­kom va­trom.
Šta za vas zna­če knji­žev­ne na­gra­de?
- Na­gra­de su va­žne jer skre­ću pa­žnju či­ta­la­ca na od­re­đe­nu knji­gu. Sva­ka na­gra­da tre­ba­lo bi da ima svoj ka­rak­ter, a o to­me se kod nas ne vo­di do­volj­no ra­ču­na. Ne bi sme­le da se do­ga­đa­ju po iner­ci­ji, ne bi sme­le da bu­du kla­nov­ske. Zbog ova­kvih de­ša­va­nja mno­ge vred­ne knji­ge i auto­ri, bez ob­zi­ra na ve­li­ki broj knji­žev­nih na­gra­da, osta­ju u sen­ci.
Ko­ju sle­de­ću na­gra­du oče­ku­je­te?
- No­be­lo­vu, na­rav­no!