DANAS ćete u turističkim bedekerima Helsinkija, Toskane, Liparija, naći podatke izvesnog ponosa: ovde je rođen, boravio, šetao, živeo, gradio, pisao... Kurcio Malaparte (1898-1957).

Da je samo napisao dva izvanredna romana, kakvi su “Kaputt” i “Koža”, bio bi i po tome znamen. Ali, Malaparte je imao složeniju biografiju. Kao aktivni učesnik zbivanja u uzdrmanom svetu građanskog društva, posle Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije, nije bio kadar da svoj duh i savest izgradi sasvim mimo vrednosti koje su ga okruživale. To je, uostalom, bio usud u kojem je inteligencija imala da suoči svoje etičke nazore sa estetskom vokacijom. Iz tih iskušenja, Malaparte je dodavao svoj udeo narastajućem fašizmu, koji je u Italiji njegovog doba bio jedan od oblika agresivnog nacionalizma i koji je zahvatio i druge vrsne intelektualce.

Pisac koji je kontroverzom između svog političkog opredeljenja i književnog dela, po mišljenju mnogih - proizašlom iz pukog koristoljublja - i danas je zanimljiv istraživačima. Da li je, kako je Gobeti pisao, “oduvek bio nepokolebljiv obožavalac kraljoubica i dvorjana”, kojem je politika bila “igra, kult iznenađenja”? Služio je fašističkom režimu, spletkario, izlazio na dvoboje, šarmirao zabavnim pripovedanjem izmišljotina, pisao članke zbog kojih ga je Musolini hapsio... ali je, u knjizi “Kaputt” (1944) i prvi ostavio pisani trag o holokaustu!

“Kako su godine prolazile, Malaparte je bio sve ciničniji i lukaviji. A, ipak, draž koju je za njega imala neprekidna revolucija nikad nije doista oslabila. Videvši da fašizam ne može da je pruži, poverovao je da bi to mogao učiniti komunizam. Prema ruskom boljševizmu, uvek se odnosio s poštovanjem, mada je jasno isticao da on nije podesan za individualistički duh Italijana. Godine 1929. list `Stampa` poslao ga je u posetu Sovjetskom Savezu i on je svoja iskustva zabeležio u knjizi `Inteligenza di Lenin`, koja se pojavila sledeće godine. Očaran sovjetskim režimom i onim što je smatrao prostosrdačnom odanošću njegovih građana, on je optimistički pisao o Staljinovom petogodišnjem planu i bio više no ikad opčinjen mogućnostima totalitarizma”, primećuje Alaster Hamilton (“Fašizam i intelektualci 1919-1945”).

Malaparte je 1931. godine istupio iz Fašističke partije i nastanio se u Francuskoj. Evropski ugled počeo je da stiče napisavši “Tehniku državnog udara” - tvrdeći da je obaranje, odnosno odbrana države tehnički, a ne politički problem, ukoliko grupa pojedinaca koja se na to odluči uspe da kontroliše komunikacije: železnicu, poštu, telefonsku mrežu, radio.

Ta knjiga, zasnovana na idejama Trockog, bila je “seme u mišljenju krajnje desnice Evrope tokom tridesetih godina”. Sam Malaparte je, pak, tvrdio da se ona dvosmisleno prihvata. Bilo kako bilo, knjiga je munjevito izazvala široko zanimanje i našla se u mnogim uglednim bibliotekama. U Italiji je bila zabranjena, u Nemačkoj, u kojoj je Hitler tek došao na vlast, spaljena. “Hitler je samo karikatura Musolinija... U Nacionalsocijalističkoj partiji sloboda mišljenja, lično dostojanstvo, inteligencija i obrazovanost gone se s onom glupavom i sirovom mržnjom koja je svojstvena trećerazrednim diktatorima...”, pisao je Malaparte, tvrdeći da je to bio i jedan od razloga njegovog hapšenja po povratku u Italiju, 1933. godine. Činjenice o tom hapšenju i izgnanstvu na Liparska ostrva su, međutim, u domenu piščevog privatnog života, a ne u njegovom “antifašizmu”. I u Dučeovoj Italiji je, uostalom, mišljenje o Hitleru poput Malaparteovog bilo rasprostranjeno, a on sam je, izbavljen iz izgnanstva, nastavio da piše udvoričke tekstove o režimu i umetničku i kljiževnu kritiku visoke vrednosti...

Posle Musolinijevog stupanja u rat, 1940. godine, Malaparte je prešao na Balkan, gde je, kako je zabeleženo, obavljao “nevelike obaveštajne misije za Ćana”, a zatim o kretanju italijansko-nemačkih trupa na istočnom frontu. Amerikancima se priključio 1943. godine. Zatim, otišao u Finsku - i napisao “Kaputt”. U nastavku života, pripadao je velikoj književnosti 20. veka.

Za turiste
JEDAN od sajtova koji reklamiraju zanimljive objekte u Helsinkiju, počinje podsećanjem na poglavlje “Letnja noć” iz knjige “Kaputt”. Tu Malaparte opisuje šetnju sa grofom de Foksom, Ulicom Kalevala do starog groblja i spomenika Adolfu Frederiku Sijerku (1767-1826)... Na kraju se u ovom bedekeru “sa uzdahom” zaključuje da je Malaparte nosio u srcu ovo mesto i da se “ne sme zaboraviti” da ga je autor knjige “Kaputt” često posećivao između 1942. i 1944.

Sitni buržuji
“FRANCUSKI romantizam 1848. ostavio je na barikadama i nešto sitne buržoazije, zajedno sa radničkom klasom; ali, radnička klasa je još bila slaba, nije uspela da ojača; ojačao je Luj Bonaparta, romantični sitni buržuj, koji se premetnuo u cezaristu. To je romantična strana fašističkog pokreta, fašista poput Marija Đode, Masima Roke, Kurcija Zukerta (Malapartea), Roberta Farinačija itd. (...); fašisti hoće da budu `princ Rodolfo` dobrog italijanskog naroda. Istorijska konjunktura je dopustila ovim romanticima da postanu `vladajuća klasa`, a cela Italija roman u nastavcima...” (Antonio Gramši, o popularnoj kulturi)