Izborom slika iz ciklusa “Raspeće” i “Lepota će pobediti zlo” hercegnovskoj likovnoj publici predstavio se prvi put, Mikan Aničić, naš umetnik koji minulih 15 godina živi i radi u Parizu. Ovo je od 1986. godine i prva njegova izložba u našoj zemlji. Doneo je na velikim platnima svoje ocene našeg vremena i duha tog vremena, na jedan drugačiji, nežniji, ali veoma sugestivan način.
Želeo sam da napravim retrospektivu onoga što sam stvarao proteklih 30 godina, tako da publika može da me upozna od početka do danas, kaže Mikan Aničić i objašnjava da je ciklus “Raspeće” srž svih naših puteva, a “Lepota će pobediti zlo” izraz njegove duboke vere da umetnost može da utiče na čoveka i da ga menja na bolje. Kada se u dušama ljudskim dogodi promena ona je čvršća od bilo kakvih faktografskih ili geografskih izmena. Svako delo je delo duše, svako stvaralaštvo, u umetnosti ili u svakodnevnom životu pokrenuto je željom da to što činimo nekome treba, da treba nama samima. Umetnost i umetničko delo jesu osnova naše duhovnosti, krajnje ishodište naših potreba. Već tri decenije slikam i verujem u ono što je pomalo zabluda mnogih umetnika, ali to ne znači da sam van stvarnosti, nego da mi je osećajnost i unutrašnje biće još sačuvano od spoljne zagađenosti. Umetnost je utočište i azil od nasrtaja disharmonije, od planetarnog zla, od duhovne bede.
Sve zavisi od izbora slikara?
Svaki umetnik odgovoran je za svoje delo, čini i stvara nešto od materijala u kome mu se duša kupa, a moja unutrašnjost ozračena je svetlostima prirode. Svi nosimo i onu mračnu stranu, ali umetnik je tu da napravi izbor. Ja sam se opredelio da kroz optimizam i lepotu stvorim delo i takvim simbolima ispoljavam svoj svet ili pokušavam da izmaštam novi. S druge strane, naša epoha zagazila je u mračne vode duše, istraživanje podsvesti, destruktivnosti. Ako sledimo tu vodilju možemo stići do stranputice, do autodestruktivne putanje, kataklizme, a to nije funkcija umetnosti. Ona ne sme da bude potpora takvom stanju duha.
Na vašim platnima je suviše krvi i truleži?
Plašim se te moderne umetnosti koja je izgubila vlastitu ulogu koju je nekada imala i negovala. Strahujem da previše morbidnog odgaja neki novi duh koji će biti spreman da olako prihvati ono što je najpogubnije za čovečanstvo, genetsko menjanje uma, proizvodnju monstruma, svega što je anti-ljudsko pa samim tim anti-kosmičko i konačno anti-božansko. Postoji ta pojava u našoj umetnosti da insistiramo na nečemu što je izopačenost i duha i tela. To je po mom uverenju pogrešan put, jer umetnička dela ostaju kao trajna vrednost i Evropa i svet će i po njima suditi o nama. Moći će da kažu, pogledajte šta su slikali. Raspadanje, raskidana tela, razbacani udovi. Ako to posluži kao svedočanstvo stanja našeg duha, naše epohe onda ocene neće biti dobre, onda ćemo ostati utvare, morbidnjaci, zlikovci... Ja bežim od takvog načina promišljanja sveta. Pokušavam da pređem na drugu stranu, i na njoj se mnogo može reći, ali iz oblasti svetlozarnog i lepog.