Od stalnog dopisnika
LIK admirala Aline Nečajeve iz “Zvezdanih staza” je doprineo da me ljudi prepoznaju, često zaustavljaju na ulici, i traže autograme. Putovala sam od Las Vegasa do NJujorka i Lestera u Engleskoj zbog skupova posvećenih “Zvezdanim stazama”, gde sam potpisivala autograme i govorila o iskustvima iz serije. Zapravo, mislim da su “Zvezdane staze - sledeća generacija” jedna od najbolje napisanih serija. Iako se bavi događajima u svemiru, oni su često eho savremenog sveta.
Američka glumica srpskog porekla Natalija Nogulić ovako, u razgovoru za “Novosti”, opisuje iskustva iz “Zvezdanih staza - sledeća generacija”, serije koja je premašila okvire ove vrste programa i postala jedan od “mitova” američke kulture. Za Nataliju Nogulić, rođenu u Čikagu, obrazovanu u Ilinoisu, Španiji i Italiji, koja govori pet jezika, i oprobala se u pozorištu, na Brodveju, na filmu, na televiziji, kao glumica, režicer i scenarista, uloga admirala Nečajeve bila je skrojena “po meri”.

NA ZATEGNUTOJ ŽICI
- NEKOLIKO puta sam išla na audicije za ovu seriju, producentu se dopalo kako radim, ali nikako se nisam uklapala u postojeće uloge. Najzad, “napravili” su lik admirala Aline Nečajeve specijalno za mene. Čini mi se da se u imenu koje je zvučalo slovenski reflektovalo moje. Rad sa Patrikom Stjuartom, koji je igrao kapetana Pikarda, bio je veliko uživanje. Bio je tako ljubazan, profesionalan, i dobar prema svima. Kasnije je režirao nekoliko epizoda, uključujući i onu u kojoj sam i ja igrala.
Za snimanje se pripremala tako što je studirala prethodne epizode da bi mogla da razume kontekst celog projekta:
- Napisala sam imaginarnu biografiju svog lika, “stvorila” njenu prošlost koja je formirala u tako snažnu ličnost. Ona je, na kraju krajeva, bila nadređeni kapetanu Pikardu i celoj stanici. Doživljavala sam je kao osobu od principa, čije odluke možda nisu bile najpopularnije među posadom, ali ih je ona donosila za opšte dobro.
Natalija Nogulić smatra da je imala privilegiju da igra na Brodveju, televiziji i filmu, ali priznaje da njena prava ljubav ostaje pozorište.
- Za mene, to je uzbuđenje zbog prisustva žive publike za koju igrate. Nema ničeg ni iz daleka sličnog radosti odjeka, izraza zahvalnosti publike, pošto ste im podarili divnu predstavu. Mislim da mi je najdraža uloga na pozornici bila Heda Gabler, Henrika Ibzena. Heda je uloga koju najviše žena priželjkuje da igra, baš kao što većina muškaraca želi Hamleta. Ta uloga zahteva da budete precizni i strastveni u isto vreme, kao da igrate na zategnutoj žici, bez mreže.

HRABRI DEDA
U HUMORISTIČKIM TV serijama koje se snimaju u Los Anđelesu Natalija Nogulić se sreće sa posebnom vrstom publike:
- Mnoge od humorističkih serija u kojima glumim, poput “Frejzera”, “Bolje kuće”, “Sve je relativno”, snimaju se pred živom publikom, tako da imam utisak da igram u pozorištu, iako se šou nikad ne snima u jednom dahu, kao u teatru, već sa prekidima, scena po scena. Ali, bar je publika tu da se smeje i reaguje kada je nešto zabavlja. Rad na filmskoj drami takođe je zahtevno iskustvo. Ako, na primer, imate duboko emotivnu, ili tragičnu situaciju koju treba da odigrate, morate da budete izuzetno usredsređeni na svoje stanje iznutra, dok ljudi oko vas rade sasvim druge stvari, menjaju svetla, češljaju vas, šminkaju - dok vi sve vreme mislite šta treba da uradite kada režiser kaže: “Akcija!”
Natalija Nogulić je i režiser dokumentarnog filma o njenom dedi DŽejku Aleksu, za koji je producent bila njena sestra Danijela Gomez.
- Imigrant iz Srbije, koji se prijavio za američku vojsku u Prvom svetskom ratu, nagrađen je najvišim odlikovanjima koje SAD može da ponudi svojim herojima - Kongresnom medaljom za hrabrost za doprinose koji su prevazilazili njegove dužnosti, uz životni rizik. Ideju za film smo dobili kada je moja majka dobila poziv iz “Fort Noks” baze da porodica DŽejka Aleksa Mandušića prisustvuje proglašenju jednog kursa imenom DŽejka Aleksa, zbog njegovih doprinosa, posebno u unapređenju rukovanja bajonetom. Taj događaj je bio povod za film, protkan pričom o njegovom životu. On je mnogo voleo Ameriku, i rizikovao svoj život za nju. Vrlo sam ponosna na njega, kao i na oca Valtera Nogulića koji je učestvovao u Drugom svetskom ratu, u invaziji na Normandiju. I on je odlikovan.

VEROVATI U SEBE
SADA Natalija Nogulić radi na svom originalnom scenariju, svojoj ratnoj priči - “Ženski rat”:
- To je film o lepoj mladoj udovici koja napušta svoje selo pošto joj je sin ubijen u strahotama građanskog razdora na Balkanu. Odlazi da živi kod sestre u Kvins, u NJujork, da se oporavi od bola. Neverovatne i neočekivane stvari joj se dešavaju u NJujorku, koje je odvode nazad u domovinu, gde je očekuje nepredvidivo izlečenje i neizbežno žrtvovanje u ime mira. Ovu priču sam napisala jer sam snažno preživljavala sukobe u domovini moje porodice, kao i zato što nije mnogo napisano o iskustvima Srba. U fazi sam zaokruživanja producentske konsturkcije, i nadam se da će film biti sniman u Srbiji.
Igrala je u nizu filmova Dejvida Memeta. Bila je žena DŽeka Nikolsona u “Hofi”. Glumila je u više od 30 filmova, više od 100 TV serija.
- Kako Holivud funkcioniše? Za mene je to još misterija. Mislim da velikim delom funkcioniše na osnovu poznanstava - ko je ko - kako koga poznajete, sa kim ste povezani. To, naravno, pomaže, ali to nije sve. Morate da znate šta radite, i da to radite dobro, da budete samouvereni i verujete u sebe, u svoj talenat, da ozbiljno radite da ga unapredite. Budite spremni kada dobijete posao, savladajte dobro ulogu, ne dozvolite da vas iko čeka, i nikad ne kasnite.
Da li bi prihvatila ponudu da igra u Srbiji?
- Svakako. Govorim i razumem srpski prilično dobro. Mogu da čitam ćirilicu, ali ne baš brzo. Imala sam veliko zadovoljstvo da upoznam srpskog režisera Gorana Paskaljevića u NJujorku pre dosta godina, nismo radili zajedno, ili bar ne još, ali bih u tome uživala. Na kraju, rekla bih da je svet glume, režije, pisanja izazov, ali to je ono što volim, ono za šta verujem da sam rođena.

OSTAVILA PREZIME
- MISLIM da je najvažnije verovati u sebe, i kao što me je otac učio, “biti ono što jesi”. Uvek se držim toga. Na primer, bivši agent me je ohrabrivao da promenim ime u nešto jednostavnije. Mislio je da bi mi to donelo više posla. Naravno, nema ništa sramotno u tome, ljudi to često rade. Karl Malden je bio, kao što znate, Mladen Sekulović. Nikoga ne krivim ako tako nešto uradi. Ali, ja sam preispitala svoju dušu, i odlučila da želim da zadržim svoje porodično ime. Ne žalim zbog toga.