NADIMAK Mrgud, glumcu Miodragu Radovanoviću nikako ne leži - vedar, a tih, od stila i mere (kako je primetio jedan pozorišni kritičar) nikako ne deluje namćorasto i mrgodno. Ipak, nije baš da ne ume da podvikne, čak i sa scene. Kada je tokom predstave **Svi moji sinovi** uporno u publici zvonio nečiji mobilni telefon, Mrgud se okrenuo prema mraku pozorišne sale i usred svoje replike dobacio: **Isključi taj telefon, pobogu!** I dobio aplauz... Glumac starog kova i vaspitanja dozvolio je sebi ovu intervenciju sa istom **ležernošću**, s kojom je uoči same premijere **Klina** primio infuziju, ali nije otkazao izvođenje. Jer, predstava mora da ide i sve joj se podređuje.
Beogradska pozorišna publika gleda ga trenutno u četiri predstave (**Velika drama**, **Rodoljupci**, **Janez**, **Damin gambit**), a u jednoj od njih pojavio se čak tri puta u razmaku od po nekoliko decenija.
- Još kao student glume zaigrao sam u **Rodoljupcima**, u režiji mog profesora Mate Miloševića. Bilo je to pedesetih godina (uloga oficira), potom je isti komad režirao Mijač osamdesetih, a ja sam igrao Nađ Pala kao i u predstavi istog reditelja ove godine. Mijačevim **Rodoljupcima** otvoreno je renovirano Jugoslovensko dramsko pozorište.
Kakav je osećaj igrati u tri različite životne dobi isti naslov?
- Svakog puta je to drugačija predstava koja vam otkriva neku drugu istinu, u zavisnosti od vremena u kome se postavlja na scenu. Sve su to različita vremena, ali i moja tri različita mišljenja u smislu poimanja pozorišta, njegove uloge, kao i moje u njemu. Čitali su se drugačiji romani, vladala je drugačija politika, sociologija...

BITNI SU I DRUGI
A I različito poimanje rodoljublja?
- Patriotizam se menja i to žestoko. Jedanput to znači izdržati, drugi put odbraniti se, a treći - snađi se kako možeš. Mislim da kultura i mentalitet određuju patriotizam jednog naroda. Jedno je odrasti na epu kao temelju, a drugo na onome što se na njemu nadgradilo. Čini mi se da sada preovlađuju fasade, a ne temelji. Patriotizam to je zdrav i kulturan narod.
Iz patriotizma ste kao omladinac gradili prugu Brčko - Banovići?
- Bilo je to 1946. godine. Mislio sam da sam važan i da učestvujem u gradnji svoje zemlje. Otac mi je bio hotelijer, pa sam imao udobno detinjstvo u kome sam ulazio u hotelsku kuhinju i birao između šest-sedam jela. I pored toga, vaspitavan sam da verujem u socijalnu pravdu. Moje prvo razočaranje bilo je kada sam shvatio da ne mogu da živim od svog rada. Izgradnja pruge koju pominjete, bilo je odraz jednog shvatanja života i morala, svest da postoji i neko drugi. Da niste samo vi bitni. Postojao je pojam zajednice,čvrste porodice. Sada se sve izmenilo i to ne promenom volje ljudi već načina življenja.
Bili ste godinama **verni** i jednoj kući. Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
- U JDP sam ušao 1952. godine kao student, tri sezone kasnije postao stalni statista, a 1956. i primljen u angažman. U ovoj kući sam ostao 47 godina, sve do penzije. U međuvremenu igrao sam u Zvezdara teatru i Ateljeu 212, a tek posle penzionisanja u Narodnom i Beogradskom dramskom. Ako ste dobro akademski vaspitani i odškolovani kao glumac - možete svuda da igrate.
Ipak, glumi ste se posvetili tek posle studija agronomije i slavistike?
- Agronomiju sam upisao zbog bolesti, tuberkuloze. Bila je to posledica okupacije. Ali iz istih razloga i napustio sam agronomiju i upisao slavistiku - zbog stipendije. A i lako mi je išao ruski jezik. Ipak, kada je neko iz studentske organizacije 1948. godine ostavio na katedri dve pozorišne karte, samo sam se ja za njih **uhvatio**. Sećam se, gledao sam gostovanje Slovenačkog tršćanskog pozorišta u Beogradu. Inače, prva predstava koju sam video u Narodnom 1946. godine, imala je neobičan naslov: **Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika**!

NADIMAK IZ OKUPACIJE
OTKUD ljubav prema sceni?
- Još kao dete sam voleo pozorište, čak sam izvodio neke svoje predstave. U našem hotelu otac je vodio računa o restoranu, a majka o sobama i kuhinji. Zato mi nikada, sem za Božić i Uskrs, nismo zajedno seli da ručamo. Jednom prilikom video sam ih da sede skupa za stolom, otac je zagrlio majku, a ja sam osetio zadovoljstvo i poželeo da im izvedem svoju pozorišnu tačku. Ušao sam u otvor vrata, potom izašao i rekao: **Kukuriku petle, ne gazi mi metle!** Onda sam se sklonio sa **scene**, ponovio nastup i izgovorio: **Milenko je lovac što mu nema para, kad nišani vuka pogodi bumbara**! Bila je to moja prva pozorišna produkcija, smišljena i namenjena samo mojim roditeljima...
Kako onda postadoste Mrgud?
- Nadimak je iz vremena okupacije, kada smo se kao sva blesava deca igrali rata. Bio sam jači od drugara i on mi, iz **osvete**, dobaci jedan stih. Klinci su to prihvatili i, eto, ostadoh Mrgud.
Jeste li baš **mrgudno** podviknuli onom nesavesnom gledaocu sa mobilnim?
- Smatram da je pozorište ozbiljnije od pravog života. Zato ga branim. Nekada se u teatar dolazilo kao na svečanost, a kad sam video u bivšem SSSR-u da je jedan pozorišni posetilac stigao na predstavu u trenerci, osetio sam se poražen prostaklukom poslednje vrste. I naša se publika menjala, ali sada se vraća nekom šiku i lepom ponašanju. Istina, iako više nema večernjih toaleta, svet je postao pristojniji nego u jednom periodu kada mu je bilo svejedno kako izgleda. Ili se oblačilo kako se moglo...

SREĆA SA UKUSOM
HTELE su vas dramske uloge?
- Nikad nisam tražio ulogu, uvek sam je dobijao od reditelja ili umetničkog veća. Tačno je da sam igrao pretežno dramski fah iako sam se oprobao i u komediji. Retko sam dobijao takozvane ruralne uloge i, da budem iskren, ne znam šta je to određivalo.
Verovatno vaša pojava?
- Što? Kad metnem šajkaču, da vidite kakav sam gedža!
Posle svih ovih godina koju predstavu izdvajate?
- **Veseli dani ili Tarelkinova smrt**, u režiji Branka Pleše, pobedila je na 8. BITEF-u. Imao sam čisto fizičku, gotovo akrobatsku ulogu i za mene je to bio prelomni trenutak na putu ka **totalnom pozorištu**. Ovom predstavom se najkraćim putem stizalo do suštine, bila je **okresana** od svake **psihologičnosti**. U realističkom pozorištu u kome sam ponikao, mnoge su se predstave **polivale** nekakvom psihologijom koja apsolutno nije bila predviđena već se njom pravdala zamisao reditelja.
Od svih onih s kojim ste sarađivali, izdvajate trojicu: Matu Miloševića, Branka Plešu i Nikitu Milivojevića. Zovete ih rediteljima maštovnjacima?
- Ranije bih na to odgovorio da je Šekspir s nama oko petsto godina, a da su retki oni reditelji koji ga pročitaju s prave strane. Sada mislim da je mašta presudna za otkrivanje, kako na početku rekoh, neke nove istine u novom vremenu. U Evropi postoje četiri pozorišta sa stilom: nemačko, englesko, francusko i rusko. Zašto? Zato što su ponikla na nacionalnoj dramaturgiji i stihu. Ko se toga poduhvati, tu nema vrdanja. Sreća je što smo mi imali ukusa i od svega što dolazi sa strane, ipak - birali najbolje.

**VEČERNJE NOVOSTI**
- KAO klinac, u rodnom Čačku, u hotelu mog oca počeo sam da čitam novine. Bio je to list **Večernja pravda**, preteča **Večernjih novosti**. Kasnije sam nastavio da pratim vaš list, a sve do prošle godine kupovao sam i svu drugu, moguću štampu...

GLUMAC I PISAC
BATA Stojković je bio glumac Duška Kovačevića a vi, izgleda, Siniše Kovačevića?
- Zbilja se tako desilo. Zaredom sam igrao u **Virusu**, **Kraljeviću Marku**, **Janezu**, **Velikoj drami**. Mislim da je reč o uzajamnom poverenju, poštovanju i bliskosti. NJegovi komadi su za mene i duboki i temeljni, kao antičke tragedije.