“BILO je i nije bilo, bolje bi bilo da nije bilo”. Tako su stari Indonežani počinjali svoja pripovedanja. Ovom starom izrekom, akademik, filozof, dugogodišnji profesor na Filološkom fakultetu Nikola Milošević (1929) otvorio je svoju “Kutiju od orahovog drveta” - roman koji je upravo objavila Kuća “KOV” iz Vršca.
l Toma, glavni lik vašeg drugog romana, razgrnuvši prah sećanja, otkriva priču iz svog života smeštenu u pedesete godine prošlog veka. Da li je vaš Toma -neverni Toma novijeg vremena?
- To ime svakako nije slučajno izabrano. Moj junak je zapravo skeptik, a to znači praktično neko ko ništa, da to popularno kažem, ne uzima zdravo za gotovo. To mu je neka zajednička crta sa onim biblijskim nevernim Tomom.

UZ POMOĆ I LOGORI
RADNJA romana je prah u kutiji orahovog drveta - sećanje. Kakav je prah sadašnjice?
- Vi ste upotrebili jednu reč koja sve govori, i to će biti prah. Dakle, od prošlosti ništa pouzdano, čvrsto i utemeljeno ne ostaje. Najviše što možemo da u tu neku simboličku kutiju zatvorimo to malo praha.
Jedan od likova vašeg romana pominje da su crnogorski boljševici, u vreme okupacije, sahranili Isusa Hrista, dok su ga španski primili u partiju, kao počasnog člana. Kako se danas prepoznaje ta goruća želja za vlašću?
- Ima nešto što je u biti ostalo isto. To je, zapravo, želja za vlašću bez ikakvih granica. Ako bi neko hteo da čuje moju definiciju dobre vlasti, ja bih rekao da je najbolja ona vlast koja se najlakše može kontrolisati i najbrže smeniti. I boljševici koji se pominju na jednom mestu u mom romanu, zapravo su oni koji su žudeli za apsolutnom vlašću, pri čemu tu ima još jedan psihološki činilac, koji se naziva arogantnim osvetoljubljem. Dakle, njihova želja nije samo bila žudnja za vlašću, nego i žudnja da se uklone oni koji im nisu po volji. Obe te epizode zasnovane su na istinitim događajima.
Smatrate li da je dug period vladavine boljševizma i titoizma zakočio i unazadio državne strukture i da bi se bez toga one brže uključile u savremeno društvo?
- Mislim da mogu samo potvrdno da odgovorim na vaše pitanje. Da su 1945. godine ušle trupe generala Ajzenhauera, a ne Staljinove, već, tada bismo imali demokratski politički poredak. Sigurno je da ne bismo imali ove nevolje koje sada imamo.
Smeta li vam što danas mnogi u Titu vide velikog državnika?
- To je jedna od iluzija koje mogu samo da nam škode. Ona se temelji samo na površnom pogledu na vreme njegove vladavine. Izvesno je da smo tad imali viši standard, ali je s druge strane isto tako izvesno da nikakvih sloboda onda nije bilo i da je to bio jedini deo Evrope koji je tad imao koncentracione logore. Ne treba nikako zaboraviti, da je i taj standard zapravo bio najvećim delom posledica američke pomoći u iznosu od 35 milijardi dolara nepovratno, a ne nekog privrednog umeća samog Broza i njegovih ondašnjih ministara.

MARKS JE SVE KOŠTAO
U VAŠEM romanu bilo je mesta i za Marksa... Koliko je Slovene koštala Marksova prijemčiva ideja organizovanja i zaštite velikih narodnih masa i zaštite radnika i proletera?
- Ona je koštala ceo svet. Ne treba zaboraviti ni Kineze, koji ne spadaju u Slovene. Mora se razlikovati u Marksovoj teoriji ono što je iluzija i ono što je zaista bila. U nekom svom površinskom sloju, ta doktrina je bila shvaćena kao istinska želja da se korenito promeni svet i ljudi predvođeni proletarijatom. U suštini, to je bila doktrina koja se temeljila na Marksovom, pomenuću opet, arogantnom osvetoljublju. Marks, naime, vidi korenitu promenu sveta samo uz pomoć nasilnika, i to onih koji vode ka uništavanju svega što njima ne odgovara. Kapitalizam mora biti uništen. To je ključna reč. Takva doktrina nasilja nije mogla nikakvo dobro doneti.
Verujete li da strast vlada razumom i da je čovek nemoćan da bilo šta promeni?
- Iako ja ne mogu da se poistovećujem sa glavnim likom romana, u tom pogledu ja mu dajem za pravo i kao autor.
o Pri pisanju romana da li vam je pomoglo vaše ogromno književno znanje?
- Izvesno je da neko životno iskustvo i knjige koje sam pročitao mogu biti od pomoći. U ovim godinama čovek polako piše romane.
Između ostalih, godinama ste bili u žiriju za dodelu Ninove nagrade. Da li se nešto poslednjih godina promenilo? Da li književne nagrade danas imaju smisla?
- Kao i drugi žiriji i ovaj je podložan nekim uticajima koji nisu književne prirode. Lično mislim da sam se rukovodio po književnoj meri. Ubeđen sam da je najveći pad, dodeljivanje Ninove nagrade Zoranu Ćiriću, koji je tu nagradu po svemu sudeći dobio zato što je čitav kulturni prostor zapljusnuo sa jednim stavom, kojim ćete se najviše probiti: ako izjednačite osećanje nacionalne pripadnosti sa pojmom šovinizma. Taj pisac je u jednoj emisiji Studija B izjavio da su Srbi rođeni cinkaroši i genetski “debeovci” i to mu je otvorilo sva vrata, pa i vrata tadašnje Ninove nagrade. U principu ne bi onda bilo ni razložno, a i sa nekog kulturnog gledišta opravdano, da kažemo da nagrade nemaju smisla. Način na koji se one u nekom slučaju dodeljuju je besmislen. Ja, koji se kao i moj junak držim gledišta da strast ima prevagu nad razumom, mogu to da razumem.

SPAVA LI BOG?
S OBZIROM na to da da ste jedan od vodećih poznavalaca rada Dostojevskog, da li je on i dalje vaš najdraži pisac ili ga je u novije vreme neko pobedio?
- Opet ne mogu o tome da sudim, po mom sudu nije baš uputno govoriti o piscima uopšte. Dostojevski je napisao i “Ponižene i uvređene” i “Zapise iz podzemlja”. Velika je razlika između ova dva dela. Dostojevski je za mene pre svega pisac “zabeleški iz podzemlja” i nisam siguran da će se tako lako naći neko delo, koje bi moglo da mu parira. Inače, nisam neko ko je spreman da čitav život posveti samo jednom autoru, pa bio to i Dostojevski, pogotovu ako imate u vidu da je moja osnovna vokacija filozofska. Neko moje ozbiljnije bavljenje Dostojevskim pripada jednom delu moje duhovne prakse.
I na kraju, da li i dalje đavo ne spava, a bog spava?
- To je misao jednog mog drugog junaka, Rusa Ivana Nikiforoviča, koja je bliska i glavnom junaku romana. Nije lako odgovoriti na to pitanje. Da li bog spava ili ne, to mi smrtnici teško možemo da prosudimo. Ono što tako nazivamo daleko je iznad naše moći, ali ako bi to da đavo nikad ne spava značilo da zlo ima duboke korene u samom biću sveta, onda nema nikave sumnje da on nikako ne spava.