MNOGI pevaju godinama, ispevano ukoričavaju, pa ipak, nikako da postanu - pesnici. Dvadesetogodišnji Branimir Bojić je napisao samo jednu knjigu i oko 60 pesama, i to je bilo dovoljno da ga privedu u poete. Među pesnike ušao je na velika vrata, Brankovom nagradom Društva književnika Vojvodine za knjigu **Postapokaliptički orgazam**, u izdanju novosadskih **Svetova**.
Nije čak ni znao da je kandidat prestižne nagrade, imena velikog srpskog pesnika Branka Radičevića, kojom se odaje priznanje pesnicima, do 29. godina. Kada je Jovan Zivlak, predsednik Društva književnika Vojvodine, pozvao mladog laureata na mobilni, da mu čestita, Branimir se našao u šoku.
- Učinjena mi je čast. I jeste čast naći se u takvom društvu. Prvi dobitnik bio je Vasko Popa, po njemu sam radio maturski rad, drugi Aleksandar Tišma... Tu je i pesnik Duško Trifunović i mnogi dostojnici pesme.
Ko je zapravo, Branimir Bojić, i čime se bavi?
- Rođen sam u Zrenjaninu, studiram u Beogradu, a živim u Novom Sadu. Trenutno sam sezonac. Nije šala, uspeo sam da nađem neki posao preko leta, zanimaću se, a dobro će doći i zarada. Do septembra, kada treba da polažem polovinu jednog ispita koliko mi je ostalo od prve godine studija na Opštoj književnosti i teoriji književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu.
Koliko si dugo radio na svojoj prvoj knjizi i kad si najviše inspirisan za pesmu?
- Godinu dana sam radio na ovoj knjizi. Ona je sad moje dete na koje, istina, više ne mogu da utičem, jedino mi ostaje da ga usmeravam dalje. Nastalo je spontano. Iz razmišljanja i opažanja, asocijacija... Danju bi me ideje zaokupljale, sazrevale bi do noći i tada naprosto isplivavale na hartiju. Noć je to neko moje vreme kada pišem pesme.
Uvek je neko zaslužan za ono što učinimo. Ko je tebi pokazao put ka izdavaču, da svoj skromni opus knjigom uramiš?
- Kao i većina, piskarao sam pesme i pesmice po papirićima, sveščicama i u svom dnevniku... Otkrili su me moji predavači gimnazije **Isidora Sekulić** koju sam završio u Novom Sadu: profesor filozofije Damir Malešev i moj razredni starešina profesor srpskog jezika Miloš Milošević. Oni su me uputili na Jovana Zivlaka, vlasnika izdavačke kuće **Svetovi**, čoveka od knjige, pisca...
Imao sam dosta savetnika. Neke sam poslušao, neke samo saslušao. Pesme u knjizi su moj lični izbor.
Kažu, osim što pišeš, voliš i da čitaš?
- Uvek sam imao otpor prema obaveznoj školskoj lektiri, ali bih ja potom pažljivo pročitao, uvek se iznova diveći veličini književnog dela. Volim da čitam. Priznajem. Moj savršeni provod je s knjigom u ruci, udobno zavaljen u fotelji. To mi godi.