Sa osam tomova izabranih dela, na oko 4.000 strana, Milan Kašanin (1895-1981) najzad će dobiti mesto u srpskoj kulturi i književnosti koje mu je odavno pripadalo, ali mu nije dato. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva objavio je nedavno prvi tom – “Srpska književnost u srednjem veku”, a prema rečima urednika Milovana Vitezovića, do ovogodišnjeg Sajma knjiga izići će i ostalih sedam.
Kašanin će se tako naći u društvu srpskih velikana kojima je ova kuća objavila višetomna sabrana ili izabrana dela. Pošto su ga na margini, bez zvanja, priznanja i počasti, držali sami Srbi – bez pravog razloga.
Bio je Milan Kašanin, van svake sumnje, jedan od najobrazovanijih i najkulturnijih Srba 20. veka. Rodio se u Belom Manastiru, školovao u Novom Sadu i Zagrebu, a studije istorije umetnoti završio u Parizu, posle čega je u Beogradu, između dva svetska rata, bio najpre direktor Muzeja savremene umetnosti, a zatim Muzeja kneza Pavla. Bio je poseban na svoj način: gotovo je nemoguće da ga uporedimo sa bilo kojim srpskim piscem ili istoričarem umetnosti. Prebacivali su mu “borbeni konzervativizam” i “aristokratsku estetiku”.
“Zaboravljali su da potičem iz puke baranjske sirotinje, da sam se mukotrpno probijao kroz život, doživevši četiri rata i dve revolucije”, branio se on.
Uvek Srbin
Ono što je Kašanin mislio, kao na primer da je Vuk upropastio Branka, bilo je “mnogo za srpsku glavu”, posebno kad se ima u vidu da ona u vreme komunizma i nije bila sasvim srpska!
“Ja se nisam rodio samo u Belom Manastiru, nego i u Novom Sadu i Beogradu, i u Parizu, i na putovanjima po svetu...”. Ali: “I danas kad se pitam odakle sam, ja prebrojim deset godina u Baranji, osam godina u gimnaziji u Novom Sadu, četiri-pet godina u Parizu i pedeset godina u Beogradu – osećao sam se uvek samo jedno, a to je – Srbin”, rekao je svojevremeno novinaru Kosti Dimitrijeviću.
Prvo književno priznanje dobio je još kao gimnazijalac, 1908. ili 1909. godine, za članak “Zmajev nacionalizam”. A već 1914. piše rad o NJegoševoj poeziji, zatim odlazi na studije u Zagreb, pošto nije mogao u Beograd ili Minhen, kuda ga je želja vukla. Ali, ne odvaja se od srpske matice. NJemu i grupi rodoljuba sudi se u Segedinu, zbog učešća u demonstracijama sa srpskom omladinom u Kosovskoj Mitrovici, posle ubistva Franca Ferdinanda.
Prvi svetski rat promenio mu je sve planove. Imao je sreće da umesto na front dospe u zagrebačku Bolnicu milosrdnih sestara.
“To je, u stvari, bilo jedno sklanjanje da me ne mobilišu u austrijsku vojsku”, pričao je. Tu su se, veli, bili sklonili i Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Ivo Andrić, Niko Bartulović.

Doba muzeja
Period između dva rata Kašanin će ponajviše posvetiti umetnosti.
“U Pariz sam, u stvari, otišao da studiram estetiku i literaturu, a studirao sam umesto estetike istoriju umetnosti... Tu sam imao prilike da otkrijem zaista jedan ogroman deo sveta”. Otkrio je Marsela Prusta, Andrea Žida, Pola Klodela, Pola Morena, pa Šagala, Stravinskog i Prokofjeva. Gledao je Anu Pavlovu, slušao Šaljapina, bio sused vajara Zatkina, lično upoznao Lava Šestova.
Po povratku sa studija iz Pariza osniva najpre Muzej savremene umetnosti (1934), koji je bio u današnjem Konaku kneginje LJubice u Beogradu, zatim je od 1936. do kraja Drugog svetskog rata upravnik Muzeja kneza Pavla.
“Kad se samo setim koliko sam slika svetskih majstora nabavio po popularnoj ceni za ondašnji Muzej kneza Pavla, kasnije zvani Narodni muzej, kojim je posle rata upravljao moj zemljak i kolega Veljko Petrović”. Zahvaljujući Kašaninu u Beograd su stigla platna Pita Mondrijana, Braka, Bonara, Šagala, Matisa, Gogena, Lameta, Renoara... A on piše značajno delo “Srpska umetnost u Vojvodini”, dok kao pisac već ima objavljene dve zbirke pripovedaka: “Jutrenja i bdenja” i “Zaljubljenici” i romane “Trokošuljnik” i “Pijana zemlja”.

Sve u vatri
A vreme posle Drugog svetskog rata za Kašanina je vreme patnje. Zamerano mu je zbog prijateljstva i kumstva sa knezom Pavlom, pa zbog dve knjige objavljene u vreme rata - “Dva veka srpskog slikarstva” i “Umetnici i umetnost”.
“Kao da sam to mogao da odbijem. Da je Andrić imao četvoro dece ne bi odbio da uđe u onu antologiju Srpske književne zadruge, niti bi mogao na miru, usred ratnih strahovanja, da piše svoja dela”, jadao se.
Teško mu je pao i gubitak stana, koji su mu Nemci zapalili 17. oktobra 1944. godine, prilikom povlačenja iz Beograda. Tada su mu izgoreli mnogi rukopisi, čitava biblioteka, dnevnici, slike naših umetnika pariske škole. Kao nekim čudom, u sporednoj prostoriji, u jednoj kutiji, ostala mu je čitava prepiska, na osnovu koje je kasnije napisao izvanrednu knjigu “Susreti i pisma”.
Posle rata godinama je “tavorio kao neki vajni administrator u zabačenoj Galeriji fresaka”... “Okružen samo Nemanjićima”, već se uplašio da će se sasvim izgubiti u našem srednjovekovlju. A uz to i druge neprilike:
“Silom prilika bavio sam se nacionalnom i umetničkom propagandom, redigovao mnoga tuđa dela, sarađivao u raznim leksikonima od predratnog Petrovićevog “Sveznanja”, preko posleratne Prosvetine “Male enciklopedije”, sve do one Krležine “Likovne enciklopedije”...
Spasila ga je penzija. “Skromna, ne kao ove nacionalne što se dele prema “zaslugama”, ali njome sam, najzad, stekao svoj zasluženi mir, mogućnost da se nesmetano bavim književnim radom”.
Ali, vreme je neumitno isteklo. Pred smrt se žali da mu ni tri života ne bi bila dovoljna da bi “samo donekle uobličio svoje mnoge neobjavljene rukopise”.
Da bi slika o Milanu Kašaninu bila potpunija treba reći da je iza njega ostalo oko 20.000 ispisanih stranica! U najvećoj stvaralačkoj snazi on je najviše pisao za fioku. Ovo što će sada iz nje izvući Zavod za udžbenike i nastavna sredstva samo je jedan deo.