Priča: Nebo se ramenom ne ispravlja

DIVOTNO je doživeti svoj san. Toliko sam sanjao da dođem u Srbiju i klicao Beograde, moj beli labude! Sad sam tu i kao da sanjam - odušio je Branko Radičević svome prijatelju, negdašnjem karlovačkom školskom drugu, Dimitriju Popoviću, protođakonu, kod koga se u Beogradu, od jutros, nastanio u Gospodskoj ulici.

„Branko, traže te da se javiš u Popečiteljstvo vnutrenijeh dela“.

Dimitrija Popovića je obuzimao stid što se sa gostom ovako postupa i što je mir njegovog doma oskrnavljen.

„Najzad je i gospodin Ilija Garašanin doznao da sam u Beogradu? Baš sam počastvovan!“

„Ne zove te gospodin popečitelj Ilija Garašanin. Zove te gospodin Nikola Hristić, načalnik policijskog odeljenja.“

„A, Nikolče, moj drug iz đačkog kvartira u Beču, u Landštrase... Moj srpski pobro u golemom Beču... Zar je on već načalnik?

Branko Radičević je bio uviđavan: „Recite, kad?“

„Odma, gospodine!“ - sad pandur nije znao šta će, sem da splasne.

„Nikola Hristiću, sadruže moj u studentskim seljakanjima po Beču, od nemilih gazda do milih gazdarica, zar se stari cimer i đački pobro ovako u Beogradu dočekuje?“

Branko je s vrata raširio pismo da ga prvi put sam pročita: „Neki Branko Radičević koji tu odskora nastava da odma u policiju dođe?... Što me plašiš ovim pozivom, koji je i nepismen? Šta će reći Đuro Daničić kad ga vidi? Zar sam ja neki?“

„Gospodine, vi ste pred policijom“.

Hristić je sedeo za stolom, ne ustajući ni da se pozdravi.

„Slušaj, molim te, da se više ne pretvaramo...“

„Nema pretvaranja“.

Nikola Hristić je sedeo iza stola, kao u zasedi: „Zašto ste pre više meseci napustili Beč...“

„Napustio sam ga jer je u Beču bila buna, jer su ga napuštali svi koji nisu pobunjenici, a koji su imali gde da odu, kad su ga svi učeni Srbi, i Vuk, i Daničić, i ostali, napuštali ....“

„Neću vas pitati ni što sa ovim učenim Srbima, i Vukom i Daničićem, niste krenuli u Prag na Slovenski kongres, nego u Novi Sad, u Vukovar, u Slavonski Brod, u Zagreb, jer ste pošli po uputama bivših i prognanih knezova srpskih, Miloša i Mihaila Obrenovića, kako su i oni iz Beča pošli u ludome naumu da se u Srbiju i na vlast vrate.“

„Zar knez Miloš nije iz Beča pošao u Prag da predsedava Slovenskim kongresom, gde se o sudbinama naroda raspravlja?“

„Jeste knez Miloš pošao u Prag, ali je, koristeći se bunom u Beču, stigao u Zagreb, mimo volje i austrijskog i ruskog cara, nauman da otud digne bunu u Bosni, koja bi se kroz Srbiju, kad u nju knez Mihailo tajno prođe, raširila sve do Carigrada.“

„Do Carigrada? Šta bi knez Miloš dao da ovo čuje? Da se pod starost razveseli...“

„Sve manje od onog što je dao banu Jelačiću i Ljudevitu Gaju, koji su ga dva meseca držali pritvorenog u Zagrebu, da ga puste da se pod austrijskom policijskom pratnjom preko Ljubljane i Grenobla vrati u Beč... Što je vama veoma poznato...“

„Kako to meni, Nikolče, može biti veoma poznato?...“

„Onako kako ste, pre kneza Mihaila, stigli u Novi Sad i, pre njega, pošli u Zagreb...“

„Tebi za tu zaveru treba i prethodnica. Pitaj me da li hoću ja to da budem?“ - Branko je pokušao da obiđe veliki sto načalnika srpske policije, ali mu je Hristić tek sad pokazao na stolicu na koju ima da sedne, gestom bez pogovora.

„Što ste u Srbiju došli?“

„Nikola, šta ti je? Što Srbin u Srbiju da dođe!“

„Što sa knezovima Milošem i Mihailom niste iz Zagreba pošli u Ljubljanu, pa, ili sa jednim u Trst, ili sa drugim u Beč?“

„Zato što sa njima ni iz Beča nisam pošao i zato što u tvojoj zaveri sa njima nisam imao udela.“

„Sa kojim ste ciljem u Srbiju došli?“ - Nikola Hristić je počeo da beleži, ne obzirući se na Brankov podsmeh.

„Zar da srpski načalnik policije nema stenografa?!“

„Ovo je veoma poverljivo saslušanje... Sa kojim ste ciljem u Srbiju došli?“

„Ti moraš da mi i cilj daš. Reci ga i meni!“

„Vi što iz Beča i Pariza dolazite donosite kojekakve preterane misli.“

„Preterane misli?“ - Branku se učinilo zanimljivim: „Preterane misli... Gde sam ja sve te preterane misli pokazao?“

„Pokazali ste ih još dok niste prešli u Beograd, u Srbiju... U Zemunu ste se veoma slobodno ponašali... U kafani Kod anđela igrali ste bilijar, pretresali svetske događaje i dizali u zvezde zloglasnog Vuka Karadžića....“

„Koliko smo puta kod Vuka sedeli, dižući ga u zvezde?“

„Vuk se samo u Beču može dizati u zvezde, ali je u Zemunu zloglasni... U to ste se i sami uverili.“

„Izazivali su me. Jedan je rekao: Da hoće bečki anarhisti nasaditi onog šantavog Vuka, pa da mu polome i drugu nogu... Drugi je dodao: Dva bi mu spomenika podigao - jedan krst i jedna vešala. A kad se treći ishvalisao kako u kući ne drži nijednu Vukovu knjigu, ja sam rekao: Pa za slepce i nije sunce!“

„Zato se i sve završilo tučom i policijom.“

„Imaš dobre špijune“ - pohvalio je Branko.

„Služimo Srbiji.“

„Špijunirajući Srbe?“

„I to je služba rodu. Eto, gde se Vuk pomene, mi moramo znati... Vi dobro znate da je u Srbiji zabranjen njegov prevod Novog zavjeta... I da smo mu sve poslane knjige vratili u Beč, o njegovom trošku.“

„Zar da narod ne pozna Gospoda u svome jeziku?“

„Ne može se Bog poznavati iz zabranjenih knjiga. To bi bilo bogohuljenje!“

„Ni bez dozvole policije?“ - izazivao je Branko.

„Ako tako hoćete, ni bez dozvole policije“ - Hristić je ostao hladan: „Ako je vlast od Boga, i policija je tu!“

„E, moj Nikolče, ne može se sunce dlanom zakloniti. Ti nikad nećeš pojmiti da sam ja u Srbiju došao idući Vukovim tragom... Da i ja čujem narod i da skupim, kojegde, nove srpske reči za novo izdanje Srpskog rječnika i da zapišem poneku srpsku poslovicu, još nezapisanu.“

„Drugom vi to i na drugom mestu, a ne u policiji! Za to se ne ide od Beča do ovde. Ne isplati se!“

„Isplatilo se!“ - Branko je iz džepa izvadio svesku: „Da ništa drugo nisam zapisao sem ove tri poslovice: Da nije vetra, pauci bi nebo premrežili. Još se sloboda oko prsta vrti. Ne može se nebo ramenom ispraviti.“

„Da nije vetra, pauci bi nebo premrežili...“ - Nikola Hristić je prepisivao poslovice: „Čije je to nebo? Srpsko?“

„I poslovica je srpska.“

„Onda su i pauci srpski. A ko su ti pauci? Vlast? Policija?“

„To si ti rekao. Ja sam samo zapisao šta misli narod.“

„Još se sloboda oko prsta vrti. Čija sloboda? Narodna? Oko čijeg prsta?... Više se ne možete pretvarati. Još ste u ono vreme u Beču hteli da budete srpski lord Bajron!“

„Koje ono vreme? Juče!“ - ozario se i Branko: „Sećaš li se kad sam te zvao da se maneš knjiga i da idemo među Bečlinice, kako si me pitao da li ja hoću da budem lord Bajron ili njegov Don Žuan? Odgovorio sam ti: Don Bajron!“

„Sad ste, srpski lorde Bajrone, pomislili da možete i vi ovde imati i svoju revoluciju. Kad smo kod poslovica: Kud će kuga, nego u svoj rod.“

„Misliš da sam mislio: ako je revolucija svuda u svetu, da i mi ne budemo mimo sveta? Ali ti to nećeš dopustiti!“

„Dva puta ste iz Zemuna prelazili u Srbiju i mi smo to mirno gledali. Treći put ste i stvari poneli.“

„Triput Bog pomaže!“ - Branko se prekrstio.

„Kako pređoste Savu, buknu buna u Liceumu....“

„Prešao sam jer mi se odavno u rod prelazilo“ - Branko je shvatio na šta Hristić cilja i nije se dao: „A đaci nisu hteli da prime zakone koje im dajete u kojima je sve propisano, pa i kako po Liceumu hodati - na prstima.“

„...Da nije vetra... A vas je košava odmah sa Save odnela među pobunjene đake da ih ohrabrite....“

„Da budu odvažni u svemu, jer u odvažnosti narod opstaje, pa će i na njima opstati.“

„Rekli ste im: Ovde se dobro kolo može zaigrati!“

„Igralo mi je srce, u rodu sam. A dobro kolo se samo sa mladima može zaigrati“ - Branko je gledao Hristića ravno u oči.

„I sa profesorima ste razgovarali“ - Nikola Hristić je strpljivo otkrivao šta sve zna, a zna sve: „U Liceumu ste razgovarali sa svima, a sa odabranima u kafani Kod keca.“

„Razgovarao sam o srpskoj školi... Možda bih u Beogradu profesor mogao biti.“

„Razgovarali ste i o vladi srpskoj... Možda biste srpski ministar hteli biti, posle prevrata.“

„O prevratu nismo govorili.“

„Zar vi, Bečlijo, niste rekli da ste ovde opazili dosta žeravice i kako biste mogli sa svojom braćom potpiriti dobru vatru? Zar Parizlija Ljubomir Nenadović nije rekao da vlast tako stoji u srpskom narodu, da se za dva sata sva može stvoriti u mlivo?“

„Ako vlast zna kako stoji u narodu, zar joj je važno šta je Ljubomir Nenadović rekao, ako je rekao? O sebi da ne govorim.“

„Govorili ste isuviše slobodno.“

„Gde ću govoriti slobodnije ako ne u Srbiji? Govor koji nije slobodan, govor je mutavih. Ima mutavih ljudi i mutavih naroda. Ja to neću da budem, a ni Srbi.“

„U Srbiji vlastima nisu mili oni koji tako govore“ -Hristić je najzad ustao iza svog stola.

„Zar da se u Srbiji određuje kako da ljudi govore kako bi se vlastima umilili?“

„Zato svuda postoje vlasti. Nismo mimo sveta, dobro znate. Za to sam se i ja u svetu školovao...“

„Ti si se, Nikolče, za to u svetu školovao, da saslušavaš one koji slobodno govore. Hrabar si, Nikolče, kad to priznaješ!“ - ako ga sad ne izvede iz takta, nikad neće.

„I da saslušavam, i da hapsim!“ - Hristić se nije suzdržao: „I ne nikoličite me! Nemojte da vas uhapsim!“

„O, pobro, zar smo dotle došli?“ - granuo je Branko: „Dobro! Najlepši snovi se snevaju u tamnici!“

„Pričajte vi to po Jevropi! I vi, i Nenadović, i Kosta Cukić, i Jovan Ilijić, a ne u Srbiji, pa da vas tamo vidim!“

„Čovek je stvoren slobodan! I u Srbiji i u Jevropi! On jeste slobodan pa da je rođen i u tamnici!“

„Znate! Vi odma danas da idete preko!“

„Zar me, Nikolče, nećeš uhapsiti?“

„Neću zbog naših dana u Beču“ - Nikola Hristić mu je na tren okrenuo leđa, kao da se bojao da mu ovo u oči kaže.

„Kad si učio da svet preneseš u Srbiju. Sad vidim kako si ga preneo. Idi do kraja, čoveče, uhapsi me. To je svetski!“

„Odma da idete preko! Da nam nebo ramenom ne ispravite!“

„Mogu li tu presudu dobiti napismeno?“ - Branko je najzad Hristića ražestio - ima u njemu još čoveka, pomislio je.

„Ne možete!“ - odbio je Hristić, ali je bio i znatiželjan: „Šta će vam?“

„Da imam spomen da sam bio u slobodnoj zemlji.“

„Ius summum saepe summa est malitia.“

„Pobro, razumem te“ - kazao je Branko Radičević umesto pozdrava: „Srbin kad se izobrazi, psuje na latinskom.“

(Iz rukopisa o Branku Radičeviću)