OVO leto i pauzu na Univerzitetu u Vusteru (Masačusets), gde studentima predaje Opštu istoriju, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca Vladimir Pištalo provodi u Srbiji promovišući najnoviji roman “Venecija - knjiga metamorfoza”(izdavač „Agora“). Zašto Venecija, a ne, recimo, Carigrad?

- Carigrad je u svesti naših predaka uvek bio “najsvetskiji”, a Venecija najlepši grad. Carigrad je bio svet, a Venecija cvet, pojam lepote. Potpuno se slažem s tim starinskim poimanjem i nastojao sam da što više te lepote prenesem čitaocima. Ne znam samo koliko sam u tome uspeo - kaže za “Novosti”, posle susreta sa čitaocima u Novom Sadu i Zrenjaninu, Vladimir Pištalo.

* Koliko odlazaka u čudesni grad na vodi je bilo potrebno da bi se impresije pretočile u roman?

- Dešavalo se da i pet puta tokom godine posetim Veneciju. Prvi odlazak i rana impresija mene kao 17-godišnjaka jeste čudna plavičasta svetlost iznad zgrada, za koju nisam odmah shvatio da je odsjaj televizora iz domova. Pitao sam se: zar ovde ljudi uopšte gledaju televiziju? Do tada sam verovao da ne odvajaju pogled od kanala i gondola, a ispada da se zabavljaju kao i svi ljudi na svetu.

* Zašto podnaslov “Knjiga metamorfoza” kada je reč o gradu koji opstaje hiljadu godina?

- Žan Pol Sartr je jednom rekao, a mislim da je to veoma humana definicija o ljudskom rodu, da čovek nije samo ono što se može slikati, on ima svoje navike, tajne želje koje ne možete fotografisati. Ovo je lična priča o mom odrastanju, ispričana kroz prizmu grada koji uprkos svim prognozama stručnjaka ne tone, već večan i lep, prkosi svim zakonima o prolaznosti.

* Nameravate li uskoro opet u Veneciju?

- Mnogi su me to pitali. I sam sam radoznao kako ću taj grad doživeti kada se ponovo sretnemo, pošto sam završio ovaj roman. Ne, ne verujem da ću objaviti nastavak romana, možda neku dopunu ili esej.

* Venecija je inspirisala mnoge naše pisce: od Jakšića, preko Dučića i Crnjanskog do Laze Kostića. Jeste li zbog toga jedno poglavlje posvetili “srpskoj Veneciji”?

- Da, vekovima su je posećivali ljudi sa svih strana, pa i mnogi dični Srbi. I ja mislim da je “Santa Maria” najlepša srpska pesma, pa i više od toga. Ona je naše otkrovenje Jovanovo, jer je Laza kroz nju odočarao kosmičku spoznaju sveta. Interesantno mi je kako je Njegoš pisao o Veneciji. Taj vladika koji je bio u neku ruku i vojni komandant, jer je određivao serdare i vojvode, svoju venecijansku sobu opisao je toliko suptilno da bi mu pozavidela i najromantičnija spisateljica.

* Razmišljate li o novom romanu?

- Pisao bih o Andriću jednu vrlo ličnu studiju. On je svoj zadatak pisca shvatao na jedan starinski način. U “Znakovima kraj puta” rekao je da pisac treba da pokaže čitaocu da ni u čemu nije ni sam, ni prvi ni jedini. Mnogo mi se dopada ta misao.

* Andrić je jedan od literarnih junaka iz vaše čitanke, a odnedavno vi ste pisac iz čitanke novih generacija. Kakav je to osećaj?

- Ne znam ni sam. To shvatam kao priznanje onome što sam do sada radio. Pisac sam, a, eto, nemam u ovom trenutku dovoljno pravih reči da to osećanje opišem.



STUDENTI

* ZNAJU li vaši američki studenti da ste jedan od naših najzanimljivijih pisaca?

- Mnogi ne znaju, nisam im o tome govorio. Jedino kada sam dobio “NIN-ovu nagradu”, pre tri godine, iskopali su to na internetu i dočekali me aplauzom kada sam ušao u učionicu.


TESLA NA ENGLESKOM

* HOĆE li biti prilike da se vaša dela prevodom na engleski jezik približe čitaocima u Americi?

- Upravo se prevodi roman o Tesli, trebalo bi da izađe sledeće godine. Potpisan je ugovor o 90 poglavlja, 20 je već prevedeno.