SLOBODNI zidari ili masoni ostavili su dubok trag u istoriji ovog grada. Posebno su uticali na onaj nevidljivi ili manje uočljiv beleg, svojstven ovom diskretnom društvu koje često, iz senke, utiče na važne događaje.

Ovog puta priča ne ide ni u kakvu analizu masonerije, već na novinske beleške koje opisuju uticaj masona na stari Beograd. U listu "Vreme" s početka 1941. godine, dok paklena čizma Drugog svetskog rata još nije zagazila u ovaj prostor, autor potpisan kao M. B. Nedić pisao je hronike o starom Beogradu. Jedan značajan deo teksta posvetio je sećanju na slobodne zidare iliti masone. Prvo je protumačio naš nezgrapni prevod francuskog termina "framason", jer su ih stari Beograđani prozvali "farmazoni".

"Među mnogim novotarijama koje su došle u stari Beograd možda je najmanje zapaženo osnivanje prve framasonske lože. Masoni su prilično živo agitovali, ali potajno, ne otkrivajući nikada svoj pravi smer."

Ovim rečima Nedić počinje priču o svojim sećanjima, a onda živopisno nastavlja.

- Mnogi ugledni Beograđani prišli su toj organizaciji, a u masu je prodrlo samo nešto malo o njima, tek da postoje - pripoveda Nedić. - Znalo se za "farmazone" kao za prilično budalaste ljude sa nastranim pojmovima, koji se sastaju noću i da se oblače u neka čudna odela. To je bilo sve, i zbog toga je sve što je bilo malo neobičnije postajalo "farmazonsko". Tako je bilo "farmazonskih" šešira, mašni, kaputa, ali i cipela. Reč se uvukla u kuće, u kafane, pa čak i u škole. Neki neobičniji kolač bio je "farmazonski", gosti u kafani su grdili kafedžiju što im služi neku "farmazonsku kafu", a profesori su učenicima zadavali neke "farmazonske zadatke".

Autor podseća da su masoni u starom Beogradu bili ti koji su najviše unosili "evropskog" u patrijarhalni život Beograđana.

- Oni su prvi počeli da uređuju kuće po ugledu na strance. Izbacivani su minderluci i šiljteta, a unošena kanabeta i fotelje.

Nastupili su posle toga neki mnogo ozbiljniji događaji, pa tako Nedić beleži kako su i masoni zaboravljeni, kao i mnoge druge tekovine starinskih, ili turskih vremena.


MASONSKI PEČATI

MNOGA zdanja iz predratne Jugoslavije i danas nose jasan masonski pečat. Istovremeno, postojali su i projekti, poput zgrade Doma slobodnih zidara koji se i danas čuvaju u Arhivu grada Beograda, a nikad nisu realizovani.

U to doba nije bila retkost da odani članovi ovog reda stavljaju simbole na fasade svojih zgrada, kao što je to radio i poznati mason Damjan Branković, na kući iznad Slavije, a slične oznake postoje i na zdanju na uglu Majke Jevrostime i Nušićeve ulice. To su najčešće bili ukršteni šestar i ugaonik.

Masonska loža "Jugoslavija" ponela je takvo ime odmah po osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, iako je država dobila taj naziv tek deset godina kasnije.

Na čelu ove lože veliki majstor bio je Đorđe Vajfert.



ŠAMPANjAC

KADA se prvi put u Beogradu pojavio tradicionalni franucski šampanjac, dočekan je, u tadašnjem trendu kao - "farmazonsko vino".

Kako beleži Nedić, to je bila sudbina i mnogih drugih stranih proizvoda.