Beogradske priče: Skelom preko Save

PRVIM automobilistima u Beogradu nije bilo nimalo lako, jer je bilo svega osim dobrih drumova. Pokoja zaostala kaldrma iz starih vremena obećavala je drmusavu vožnju, a kolski putevi bi pretili da će se posle svake kiše pretvoriti u neprohodnu kaljugu.

Doduše, strogi centar grada bio je popločan drvenom kaldrmom, što će stare hroničare podsetiti da su današnji Terazije i Trg Republike "imali parket", ali to je bila labava uteha prvim šoferima.

Mostovi su zasebna priča, i njihov nedostatak stvarao je dodatne glavobolje prvim vozačima. Istina, imali su Beograd i Zemun jedan most koji ih je spajao još od 1884. godine, dok su još bili pod okriljima dve sasvim različite države - Srbije i Austrougarske, ali on je bio železnički, i automobilistima nije bio ni od kakve svrhe.

Automobili su morali preko reke, ali kako?

Staro vodeno prevozno sredstvo, danas uveliko zaboravljeno, tada je imalo veoma bitnu namenu. Na jednom snimku vidimo kako spaja Beograd sa levom savskom obalom, odakle će dalje, ka Zemunu. Ili, možda ka Aerodromu?

Podsećamo, Beogradski aerodrom nalazio se na centralnom delu današnjeg Novog Beograda, a pošto je otvoren još 1927. godine, piloti i svi koji su bili uposleni na tom mestu često su morali svakodnevno da prelaze put ka varoši, preko Save. Istina, mnogi su se nastanili na obodima tadašnje Bežanije, što je bilo logično, ali bilo je dosta i onih koji su živeli u starom delu grada. Tako je skela imala svoju i te kako važnu ulogu.

Posle je napravljen prvi most koji su šoferi željno iščekivali. Zvali su ga Lančani, Zemunski, ili Most kralja Aleksandra, i on je otovoren 1934. godine. To je ista godina kada je ubijen kralj Jugoslavije Aleksandar Karađorđević, a Zemun je zvanično proglašen delom Beograda.