KADA se Beograd opraštao od Đure Jakšića, 1878. godine, veliki pesnik i slikar sahranjen je na tadašnjem Starom groblju, koje se nalazilo na današnjem tašmajdanskom šetalištu.

Povorka onih koji su došli da se oproste od velikana, već je stigla do rake, a poslednji među njima još nisu ni krenuli od Đurine kuće u Skadarliji. Toliko je ondašnja varoš volela pesnika teške sudbe.

- Čelo povorke je već bilo na groblju, dok se narod još tiskao u Skadarliji, pred njegovom kućom - kaže istoričar umetnosti Nikola Kusovac. - Dirljiv govor je održao Gligorije Giga Geršić, koji je tada bio na čelu Velike škole.

Nekako je išlo jedno s drugim, da baš Geršić održi poslednje slovo, jer je ušao u istoriju kao boem, noćobdija, ali i maestralni intelektualac i pravnik.

Kako objašnjava naš sagovornik, Đura je bio satkan od emocija, pa su ljudi "kroz njega" lako ulazili u umetnost. Istina, ne bi njegov život bio baš toliko težak da nije istovremeno bio i poročan. Nalazili bi se tu ljudi koji su ga voleli, poput Stojana Novakovića i drugih koji su brinuli da Đura dosegne honorare za svoja dela, ali ih porodica često nije videla, jer su nepovratno odlazili u kafanski vir.

Tako je Đura poslednjih godina života bio zaposlen u Državnoj štampariji kao korektor.

U istoriju je ušao kao raskošno talentovan slikar, ali i poeta i pisac koji je duboko zašao u dušu svakog čoveka koji je umeo da ceni svoju otadžbinu.