BEOGRAĐANI i danas, šetajući ulicama prestonice, često gaze preko šahtova koji su napravljeni davno pre Drugog svetskog rata, a metalni poklopci na njima nose ime livnice "Merkur".

Vlasnik ovog privatnog predratnog preduzeća bio je Sava Lozanić, kojem su nadenuli i nadimak "Majka Srbija", jer je bio dobrotvor široke ruke, koji je pamtio svoje siromašno poreklo. Štaviše, Lozanić je bio vrlo poznat po savršenoj izradi crkvenih zvona, koja i danas odjekuju kako u Beogradu tako i širom Srbije.

Čuvajući sećanje na ovog vrednog čoveka, njegova unuka Milica Hakman brižno čuva dokumenta i beleške koje je pokušala da "oduva" komunistička, posleratna vlast, ali je sećanje na ovog pobožnog čoveka ipak ostalo spaseno.

Osamostaljivanje

- LOZANIĆ je rođen u Melencima, ali kao vrlo mlad ostaje bez roditelja i rešava da ode u Beograd - govori njegova unuka Milica. - Zaposlio se u Fabrici železnog nameštaja "Braća Gođevac". Tada su bila drugačija vremena, pa je vlasnik ili upravnik fabrike, kada bi video da je neko od radnika vredan i sposoban podržavao njegovo osamostaljivanje i otpočinjanje sopstvenog posla.

U to vreme "Amerikansko srpska banka" davala je povoljne kredite, i uz miraz supruge Jelene, Sava otvara "Livnicu i emajlirnicu Merkur".

Kako to u Beogradu često biva, taman kada neko doživi lepu afirmaciju za vredan rad, odnekud se "pojavi" rat i poremeti mnogo toga. Livnica je stekla mušterije, ali Srbija neprijatelje i moralo se u vojnički šinjel. Sava je prošao pakao Albanije i sve što je uz to morao da preživi, a supruga se sa četiri kćeri povukla u Kragujevac, gde je šila kape za srpske vojnike. Mudrost ove žene spasla je livnicu, jer je, uz ogroman napor, uspela sve mašine da uvije u platno i zakopa duboko pod zemlju.

- Kada se Sava vratio iz rata, mašine su ostale sačuvane i mogao je opet da radi - pripoveda dalje Milica Hakman. - Ubrzo se "Merkur" toliko afirmisao da je postao prva livnica Srpske pravoslavne crkve.

Fotografija stare crkve u Jasenovcu, iz arhive Ratka Radanovića, Eparhija pakračko-slavonska

CRKVA SVETOG ĐORĐA PATRIJARH Varnava održao je bogosluženje na otvaranju Crkve Svetog Đorđa na Čukarici, uoči Drugog svetskog rata, kada je Lozanić donirao zvono od 500 kilograma ovom pravoslavnom hramu.

Naša sagovornica iznosi svežanj pisama zahvalnosti koja je Lozaniću uručila SPC, ali upozorava da su mnoga od njih završila u ognju nemačkog bombardovanja 1941. godine.

Tako se pred nama smenjuju pisma iz Surčina, Starih Banovaca, Banatskog Novog Sela, Samoša, sva iz 1923, zatim Borova, Ostrova i Jasenovca iz 1924... Ne sluteći kakav će se neprevaziđeni pakao sprovesti na tom prostoru, iz Pravoslavne opštine Jasenovac Lozaniću izdaju uverenje u kojem, pored ostalog, piše da su zvono primili i "da smo u potpunosti s njime i njegovom zvonjavom zadovoljni".

Nastavljamo da listamo pisma iz Mostara tridesetih godina, a posebno je slikovito ono iz Vrnjačke Banje, u kojem se ogledaju manir i običaji onog doba. Odande je Miloš Mladenović napisao junaku ove priče ovakvo pismo: "Zvono, koje sam kupio i priložio crkvi Vrnjačke Banje za pokoj duše mojih rođaka i zdravlje mojih živih, izliveno je na moje zadovoljstvo u vašoj livnici. Već više godine služi vrnjačkoj crkvi takođe na opšte zadovoljstvo".

Humanitarni rad

TO je bilo drugačije vreme. Sava Lozanić je bio jedan od osnivača KUD "Abrašević", bio je član hora, i za slavu su svi dolazili kod njega. List "Pravda" je oktobra 1937. godine zabeležio kako su štićenici Doma slepih u Zemunu proslavili svoju slavu Krstovdan, koju je on pomagao, a još tokom 1926, učestvuje u slavi Obućarske zadruge, kada inicira Zadrugu za međusobno pomaganje u bolesti i smrti.

- Kada su u selu Zvezdan kod Zaječara naseljeni Srbi sa Kosova 1928. godine, list "Pravda" je objavio da su pobožni hrišćani prikupili priloge i podigli crkvu, a Lozanić je poklonio zvono vredno 50.000 ondašnjih dinara. Novinari su pisali kako su zvona "odlično harmonična, imaju mek i ujedno snažan zvuk".

Tako je stigao Drugi svetski rat, taman kada je u Beogradu ustaljena kvalitetna trgovina, a fabrikanti su počeli široko da razvijaju svoje poslove. "Merkur" je pogođen prvog dana šestoaprilskog bombardovanja i glavna zgrada je razorena.

Novinarski bal

Posle rata čak i nove vlasti, u opštoj histeriji prema privatnicima, rešavaju da proglase Lozanića ratnim profiterom. Dostojanstveno, on piše javnom tužiocu: "Ja uopšte nisam nikakav ratni dobitnik, nego naprotiv veliki ratni oštećenik i gubitnik. Bombardovanjem iz neprijateljskih aviona 6. aprila do temelja je srušena glavna zgrada u kojoj se nalazi moja livnica 'Merkur', u Ulici Senjanin Ive 8, a ostale su oštećene. Delimično su uništene i mašine i sirovine. Tako je od mog velikog preduzeća koje sam podigao i unapređivao 30 godina ostao samo mali deo".

- Protiv mog dede su pokušali čak i sudski postupak, ali su se skupili svi radnici koji su dugo radili kod njega, i prekinuli suđenje - priča Milica Hakman. - Ipak, posle je sve nacionalizovano, a 1952. godine deda je otišao da lije neka druga, "nebeska zvona". Ipak, sigurna sam da treba da pamtimo ljude kojima nije bilo važno ništa drugo osim odgovornosti i rada. Bili su vredni, ali su jasno osećali da im Bog nije dao dobit samo za njih, već su bili protkani dubokim osećanjem da sve treba deliti sa drugima.

LETO BEZ ODMORA

VLASNIK livnice "Merkur" nikada nije išao na letovanje, iako je bio dobrostojeći. Svakog leta je slao suprugu Jelenu i kćeri u banju, ali je on ostajao na poslu.

Među njegovim fotografijama ostali su zabeleženi kadrovi sa novinarskog bala, a njegovoj unuci su najdraži snimci sa slave, na kojoj se vidi ondašnja gradska elita, od upravnika Narodnog pozorišta Milana Predića, do članova "Abraševića" koji su pesmom ulepšavali slavske dane.

- Ni u čemu se nije preterivalo - kaže ona - a dobrotvorni rad i pomoć drugima večito su bili inspiracija mom dedi.

Otud i motiv da sećanje na njega i ljude kao što je bio Lozanić sačuvamo od zaborava. Danas nam, možda, najviše nedostaju ljudi kao što je bio on.

ZAHVALNICA IZ KOVINA

KULTURA obraćanja službenim putem bila je vrlo jasna i precizna. Tako naša sagovornica čuva pismo iz oktobra 1923. godine kojim se "Merkuru" obraća predsednik Pravoslavne opštine iz Kovina.

- SPC opština u Kovinu (Banat) primila je od vaše zvonolivnice "Merkur" naručena tri zvona, od 468, 207 i 108. kilograma - piše u dopisu. - Narod opštine Kovin potpuno je zadovoljan sa istim, kako u pogledu izrade tako i zvuka i harmonije sa našim starim zvonom. Radi toga Odbor SPC oštine u Kovinu izriče vam najveću zahvalnost i ovim vas svakom preporučuje.