MESTO Zabrežje nalazi se na granici Beograda, nekada je bilo na granici Srbije, a sada je na granici sećanja.

Ušuškano pored desne savske obale, odmah pored Obrenovca, uz ruševine starih zdanja pamti doba kada su ga posećivali kraljevi, najlepše lađe i najveći junaci.

Obilazimo priobalje ovog mesta, nekadašnji Zabreški grad, zdanje doma kulture gde su se smenjivali hoteli kada Obrenovac nije ni sanjao da će imati takva zdanja, prva carinarnica koja je delila Srbiju od Austrije još 1843. godine, veliki magacin rečnog kapetana Miše...

Zadah propasti

- DA kapetan Miša Anastasijević danas ustane iz groba i vidi šta smo od njegovog nasleđa uradili, odmah bi se u isti grob vratio - kaže naš domaćin i vodič kroz ovo mesto Momčilo Srećković Moci. - U Zabrežju je bio ogroman mlin u koji je dovožena so u grumenovima, a zatim bi je mleo pod ovim velikim kamenom.

Sve što nam pokazuje Srećković nalazi se u ruševini od nekoliko hiljada kvadrata. Uz njega vodič nam je i Aleksandar Živković Ruja.

Iznad naših glava su nakrivljeni drveni direci koji drže crvotočnu krovnu konstrukciju, mesto gde je boravio kapetan Miša kada bi dolazio ovde...

- Precizno, naše mesto istorija prvi put pominje 1429. godine, još iz doba despota Stefana. S obzirom na to da je Kolumbo otkrio Ameriku 1492. godine, jasno je da smo "stariji" od nje 63 godine. U Zabrežju je napisano prvo srpsko diplomatsko pismo marta 1804. godine, u kući na kojoj, doduše, stoji uredna spomen-ploča, ali zdanje samo što se nije srušilo.

Opet jedna tipično naša nelogičnost: na zidu ovog zdanja stoji ime ulice nazvane po Aleksandru Aci Simoviću. On je bio vlasnik elektrane iz koje je potekla struja još 1923. godine, ali kako je posle rata proglašen narodnim neprijateljem imovina mu je konfiskovana. Tako stanovnici ovog mesta glavnu ulicu, kako u šali kažu, danas zovu po "neprijateljevom" imenu.

Uz zdanje stare Carinarnice stoje ostaci kuće Kostasa Salidisa, Cincarina koji je bio trgovac solju i veoma ugledan čovek onog doba.

Na savskoj obali stoji i zdanje nekadašnje lučke kapetanije, koja odavno broda nije videla. Pored nje, ništa manje zapuštena nalazi se zgrada nekadašnje železničke stanice. Ovde su prolazili vozovi uskog koloseka koji bi prevozili robu prebacivanu železnicom. Nekada je, pamte naši sagovornici, ovde bilo i sedam koloseka, nanizanih jedan do drugog.

- Naše selo nekada je bilo neobično važno železničko čvorište - dodaje Srećković. - Zbog potreba transporta robe koja je ovde stizala rekom, početka stanica mnogih kompozicija bila je na ovom mestu, a poslednja u Zeleniki kod Herceg Novog. Danas neobično zvuči, ali Beč i Budimpešta su preko Zabrežja izlazili na Jadransko more.

Muzička mašina

DVA hotela koja su krasila ovo naselje zvali su se "Srbija" i "Bosna". U to vreme ovde je bila luka koja je spadala među najveće u Srbiji. U sali hotela "Bosna" još 1927. godine postavljen je prvi muzički aparat, na kojem je puštana klasična muzika. Posetilac bi ubacio dinar i slušao Mocarta, Šuberta ili Štrausa.

- Hotel "Srbija" pamtio je ugledne goste kakvi su bili Branislav Nušić i Čiča Ilija Stanojević. Na proputovanju od Beograda do Šapca lađa "Beli galeb" pristajala bi ovde i pravila pauzu, dok bi čiča Ilija pričao dosetke o svom gvozdenom zdravlju, pa su mu stoga, navodno, lekari preporučili da ne pije vodu, da ne zarđa. To je, valjda, bio razlog što se okrenuo pivu.

U istom hotelu odigrana je prva pozorišna predstava u ovom mestu, još 1897, kada je putujuća pozorišna grupa davala predstavu "Zvonar Bogorodičine crkve", a hroničari su zabeležili kako su "glumci igrali toliko dobro da su izmamili pljesak prisutnih", dok je putujući bioskop imao projekciju još 1910. godine.

- Kralj Aleksandar dolazio je u Zabrežje čak tri puta - nastavlja Srećković. - Prvi put je to bilo 1924. godine, kada je priređeno obeležavanje 120 godina od Prvog srpskog ustanka, drugi put 1930, u vreme vršidbe žita, a treći put nepun mesec dana pre atentata u Marselju 1934. godine, kada je ovde održan aeromiting. Tada su tri vojna aviona izvodila akrobacije.

Zabreške novine

JEDINE seoske novine u našoj zemlji zovu se "Zabreške", jer ih piše i uređuje, o svom trošku, naš sagovornik Momčilo Srećković. Ili je možda preciznije reći "bile su" budući da nam je nagovestio kraj postojanja ovog lista.

- Od 1936. učitelj Čeda Mihailović je vodio ovaj list i smenjivali su se mnogi, da bih ja sa prijateljima nastavio taj posao 2006. Novine smo delili besplatno, polovinu žiteljima našeg sela, a ostatak našim Zabrežanima koji žive u drugim mestima. Čak 52 primerka odlazilo je u strane ambasade u Beogradu.

Redakcija ovog lista nalazi se u dvorištu Srećkovićeve kuće, odmah uz štalu.

Iako je, kako kaže, jedan od osnivača Studija B i nekadašnji dopisnik "Borbe" i "Večernjih novosti", u penziji se bavi poljoprivredom. Svako dete u ovom mestu tokom prvih godinu dana dobija besplatno mleko od našeg sagovornika. A njemu je kratak dan da prikupi sve što zna o svom Zabrežju.

Mnogo je vode proteklo Savom od kada je ovo mesto nastalo, kažu bilo je ovde i po 150 mališana koji bi istovremeno pohađali seosku školu, a danas ih je samo šest. Muke današnjih vremena odrazile su se i na ovu varošicu koju danas zakriljuju samo sećanja na neko svetlije, prohujalo doba.


JOSIF DRUGI

Austrijski car Josif Drugi u ovom mestu bio je 1788. godine, kada je u Zabrežje stigao veliki broj srpskih dobrovoljaca - frajkora, koji su vojevali na strani Austrije protiv Turaka.

Tada su iskopali dugačak rov koji je prvo nosio ime Laudonov šanac, po austrijskom vojskovođi, da bi kasnije nazvan Karađorđevim.

Kada su se, kasnije, Austrijanci povlačili, dabome, srpske saveznike su ostavili na nemilost, odnosno "Turcima su ih pod sablju predali".


KAPETANOV MLIN

Na zabreškom pristaništu kapetan Miša krajem 19. veka gradi "Veliku solaru", sa skladištem kamene soli i pogonom za meljavu na površini od 5.000 kvadrata.

- Ovde je radilo oko 350 radnika, oko 200 "obalaša" dnevno su na drvenim samarima iznosili iz brodova so u pogone za preradu, a mlin je mogao da samelje oko dve tone soli dnevno - kaže Srećković. - Zgrada "Solare" danas je prepuštena zubu vremena, uništen je stari mlin za meljavu, kriminalci su odneli sve što su mogli, samo je ostalo staro mlinsko kamenje, da seća na ono što je nekada ovde bilo.


PRVA NOĆNA UTAKMICA

Na mestu gde je danas urasla livada na kojoj postoji poneka kuća, odigrana je prva fudbalska utakmica pod svetlom reflektora u novoj Jugoslaviji, 1948. godine.

Tada je FK Drvodeljac dočekao beogradski Partizan i bio je poražen sa 7:1. Crno-bele predvodio je tada mladi Stjepan Bobek koji je postigao čak četiri gola.

- Iskusni beogradski električar Stevo Bunčić napravio je reflektore, tako što je limeni levak nosio po dve svetiljke od po 500 vati, podignute na skele nosače visoke šest metara. Utakmica je okupila 2.000 posmatrača, a ostalo je zabeleženo da osvetljenje "nije baš bilo idealno", pa je Stanimir Ranković Pikula pribegao triku: kad god bi lopta izašla van terena, on bi je brzo uvaljao u kofu punu kreča u prahu, pa bi se bolje videla i onda kada zađe u mračniji deo terena.