SVAKU kuću prvenstveno čine ljudi koji žive u njoj. Kada je napuste, zdanje neverovatnom brzinom počinje da se urušava, kao da ga to napuštanje čini nepoželjnim na svetu.

To je bio utisak koji su stekli reporteri "Beogradskih priča" kada su se našli pred kućom Aleksandra Leke Rankovića, poznatog komunističkog lidera i najbližeg ratnog i posleratnog saradnika Josipa Broza Tita. Na Senjaku, u elitnom delu grada, u Ulici Andre Nikolića 5, stoji oronula kuća okružena baštom, dok puzavice nemilice zaklanjaju zidove zaboravljene vile.

Nekadašnji raskošni vrt potpuno je zarastao u šipražje, stubovi na kojima su rasle ruže ćosavo štrče uprazno, polomljene žaluzine i prozori krezavo i nemoćno gledaju ka prolazniku.

Titov zamenik

BIOGRAFIJA Aleksandra Rankovića bila je više nego burna. Pre Drugog svetskog rata robijao je godinama kao komunista, da bi ga u ratu hapsio Gestapo iz čijih ruku je čudom spasen. Učestvuje kao ratni komandant i Titov zamenik, da bi postao i prvi rukovodilac Ozne, koja je u istoriju ušla kao ozloglašena komunistička policija.

O poziciji ovog čoveka i njegovom autoritetu govori i podatak da je 1952. godine postao venčani kum Josipa Broza, kada se ovaj venčao sa Jovankom.

Njegova moć traje gotovo do 1966. godine. Dugo je Ranković bio prvi policajac Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, odnosno glavni rukovodilac svih policijskih i tajnih službi, spreman da se suprotstavi svima koji bi imali bilo šta protiv poretka ili društvenog uređenja u zemlji. Dve strane koje su najviše uticale na Broza bile su ona koju je zastupao Ranković - da država treba da ostane centralizovana, i ona Edvarda Kardelja, koja je vukla ka samostalnosti tadašnjih jugoslovenskih republika. Istorija je pokazala da će prevladati Kardeljeva, na štetu Jugoslavije i samog Rankovića.

Velika afera koja je ušla u istoriju kao Brionski plenum sklonila je Rankovića iz političkog i javnog života Jugoslavije, kada je, navodno, sam Broz uvideo da se u njegovom kabinetu nalaze sprave za prisluškivanje, a zasluga za to pripisana je upravo Aleksandru Rankoviću.

To je bila zvanična verzija, u čiju verodostojnost mnogi sumnjaju, a u međuvremenu je ipak ostala slutnja da je ovaj komunistički lider, kao Srbin, predstavljao određenu opasnost Brozovom režimu koji se stalno trudio da oslabi Srbiju.

Pored veoma delikatnih poslova Ozne, pored ostalog i Golog otoka, Ranković odlazi sa ovog sveta 1983, kada je već nepune dve decenije bio daleko od očiju javnosti. Da je ostala doza poštovanja prema njemu, govori i činjenica da je na njegovoj sahrani u Aleji velikana bilo prisutno oko 100.000 Beograđana.

Kuća o kojoj pišemo zvanično je bila dom njegove porodice od 1966. do 1999. godine. Mada je sam Ranković često bio u primorju, zbog narušenog zdravlja, određeno vreme je provodio i u ovoj vili. Kada je umrla njegova druga supruga Slavka, njegovim naslednicima je stambeno pitanje rešeno na drugi način, a ova kuća je ostala nekako na senjačkoj vetrometini, zapuštena i nikome potrebna...

Skok preko ograde

VISOKA ograda je smetnja da dopremo do dvorišta vile, katanci na kapiji su zaključani, niko ne zna koga bismo uopšte mogli da pitamo kako jasnije da vidimo zdanje i dvorište.

Odlučujemo da preskočimo ogradu. Visina je taman dovoljna da namuči ljude u srednjim godinama. Doskok sa druge strane i - eto nas u dubokoj travuljini koja je nekada bila uredan tepih Rankovićeve vile.

Stubovi koji su nekada nosili bokore ruža vode nas ka vratima okrenutim ulici, ali ona su zatvorena, a staklo sa razbijenih prozora pršti pod nogama. Polako prolazimo sa druge strane, gde postoji još jedan upečatljiv trem zakriljen terasom iznad njega.

Verovatno ovo nije bila najlepša ili najveća vila na Senjaku ili Dedinju, ali i sadašnji izgled oronule starice nagoveštava njenu diskretnu raskoš tokom mladalačkih dana. Biljke urasle u fasade sprečavaju da vidimo detaljne obrise kuće, ali celovitost vile ipak odiše dostojanstvom.

U dvorištu, pre nego što ćemo kročiti u kuću, vide se ostaci srušene garaže i omanjeg bazena. Garažu sada čini samo nekoliko razlomljenih, urušenih zidova koji čine nezgrapnu, ružnu gomilu šuta, dok je bazen u kojem su se deca nekada brčkala sada pun mutne, muljave vode.

Prilazimo stepenicama ka ulazu i pod laganim pritiskom jedna od vrata se otvaraju. Već na ulazu bizarni grafiti govore o tome da su ovde boravili kojekakvi vagabundi i beskućnici, što su nam stanovnici okolnih kuća i potvrdili.

I odmah po ulazu u veliku sobu - klavir.

Na ovim dirkama dugo niko nije svirao, niti će, a sada je izvrnut na bok, i samo podseća na nekadašnji klavir koji je salon unutar vile činio gospodstvenim.

Još jedan identičan instrument čeka nas u narednoj prostoriji, takođe potpuno razoren.

Prostorije su prazne, sa plafona zjape rupe i pretnja da nam se koješta ne surva na glavu. U sobi okrenutoj ka ulici još se drži par tapeta koje podsećaju na zaboravljeno dostojanstvo ove kuće.

Stepenice koje vode na sprat su drvene, elegantno urađene, ali jedna nedostaje, očigledno nestala pod pritiskom nekog od nepozvanih posetilaca. Gledamo da ne učinimo isto, i obazrivo prekoračujemo rupu između basamaka. Sve je otužno prazno, samo dajući nagoveštaje nekadašnje vreve koja je postojala u kući.

U potrazi za gazdom

RANKOVIĆEVA kuća je nacionalizovana, kao i većina vila na Senjaku i Dedinju posle Drugog svetskog rata. Mnoge od njih su postale ambasade i rezidencije, a druge su odvojene za članove najvišeg partijskog vrha.

U Beogradu posleratnog doba više ništa nije bilo kao pre rata. Zdanja su ostala ista, ali su se stanovnici promenili. Neki su poginuli u ratnom sukobu, drugi su zatvoreni kao "narodni neprijatelji", oni srećniji su preživeli, a oni koji su se borili "za socijalnu pravdu" su se uselili u vile.

I tako ukrug.

Današnji bogataši su se dobro udomili na istom prostoru, a ova kuća je, začudo, ostala zaboravljena i napuštena. Doduše, gradske vlasti su pokušale da je prodaju, ali do sada kupac nije pronađen.