PROŠLO je stotinu godina od atentata u Sarajevu, kada je Gavrilo Princip pucao u Franju Ferdinanda, a još postoji dama koja pamti da joj je to poremetilo neke snove iz detinjstva. U Beogradu i danas živi Antonija Tonka Nikolić, rođena 1909. godine, koja je u vreme pred početak Prvog svetskog rata imala pet godina. Živela je u Goraždu, a otac Jakov Fajt i majka Anđa bili su ponosni što su prvi u tom mestu kupili automobil.

- Ne sećam se koji je to auto bio, ali znam da nam je bilo obećano da će svu decu provozati u njemu, i to smo s nestrpljenjem očekivali - seća se najstarija Beograđanka tih dana. - Otac je mislio da nas poveze ka Sarajevu, ali je grad bio blokiran, nastupila je velika gužva zbog ubistva, i naša vožnja je propala. To je bilo prvo razočaranje iz detinjstva koje pamtim...


PUT KA BEOGRADU

Naša sagovornica je starica koja dostojanstveno nosi svoje godine, i vrlo čistog uma nam pripoveda svoje priče, osvežavajući sećanja. Na pitanje da li je najstarija u Beogradu, odgovara vispreno: „Bogme, i šire!“

Na naše zaprepašćenje, još neke slike iz detinjstva je jasno sačuvala, pa nam govori i da se mnogo sveta skupilo u Sarajevu tog juna 1914. godine, kada su ispraćani posmrtni ostaci austrougarskog prestolonaslednika i njegove supruge Sofije. Ona kaže da se sve odvijalo u gužvi na sarajevskoj železničkoj stanici, odakle su upokojene nesuđene vladare vozom otpremili ka Beču.

Tonka Nikolić je najmlađe od 11 dece koliko su imali njeni roditelji, i do danas je nadživela svu braću i sestre. Četvorogodišnju osnovnu školu je završila u Sarajevu, a onda su se roditelji preselili u Goražde. Otac joj je bio nemačkog porekla po ocu, bio je kovač i kolar, a zanat je završio u Beču. Majka Anđa bila je Srpkinja iz Bosne.

- Udala sam se 1930. godine za rođenog Beograđanina Milorada Nikolića, inače Cincarina - nastavlja priču baka Tonka. - On je bio snalažljiv i dovitljiv čovek, radio je svakakve poslove i lako ih je menjao ukoliko bi neki krenuo naopako. Prvo je bio taksista u prestonici, 1928. godine, a onda je vozio autobus. Jednom je, zbog neke utakmice vozio fudbalere Sarajeva u Goražde i tamo smo se sreli. Odlučili smo da se uzmemo, moji su bili protiv, ali ljubav je to... Uskoro sam se obrela u Beogradu.

SAHRANA KRALjA ALEKSANDRA BAKA Tonka se jasno seća sahrane kralja Aleksandra Karađorđevića posle atentata u Marselju, 1934. godine. - Bila je velika gužva, svi su se sjatili na ulice, a u Beograd su došli i „silni carevi“ sa svih strana - pripoveda nam baka Tonka. - Ja sam bila u špaliru ispred „Londona“. Tamo sam čekala povorku. Jasno se sećam. Još sam mnoge poznate Beograđane ispratila na večni počinak, tada je bio red da se uglednim ljudima dođe na sahranu, a ovo je bio mali grad. Sećam se kada je umro Vladislav Ribnikar, mislim da su njega ispratili negde izvan grada, vozom sa železničke stanice, a zatim sahrane Moše Pijade u Aleji velikana na Kalemegdanu...

Baka Tonka se seća glavnog grada iz tih, tridesetih godina prošlog veka, i kaže da je to bio miran i živopisan grad.

- Beograd je bio mali, imao je jedva oko 250.000 stanovnika - nastavlja priču naša sagovornica. - Pamtim da sam prvo videla tramvaj koji vodi od Kalemegdana do Slavije. Grad je bio nekako više gospodski i srdačniji nego danas. Ljudi su se drugačije družili. Bilo je više prijateljstva. Danas je drugačije vreme, mi ovde više ne znamo ni ko su nam komšije, a nekada smo znali sve o svima i svako je svakome priticao u pomoć.

Okrećući se unazad ka svom živopisnom životu, Antonija Nikolić podseća da je preživela pet ratova! Pored nje su „protutnjala“ dva balkanska rata, Prvi i Drugi svetski, i najzad onaj prilikom raspada Jugoslavije. U dug vek stane i mnogo lepog i mnogo ružnog, kaže ona.

- Pre rata smo počeli život u Jatagan mali, pa smo se brzo preselili na Dorćol. Moj muž Milorad i ja smo lako sklapali prijateljstva i svake večeri bismo se družili, uglavnom po kućama. Tada je bilo takvo vreme, uveče bismo išli u goste ili bi neko dolazio kod nas. Imali smo puno prijatelja i među Jevrejima, njih je bilo mnogo u Beogradu pre rata i bili su fini ljudi. Kada je počeo rat, skoro svi su nestali u logorima. To je bilo strašno i teško mi je palo. I taj rat je bio strašan, kao i svaki drugi. Sećam se kada su počele da padaju bombe 6. aprila ujutru, 1941. godine. Mnogi su tada stradali.

Za vreme Drugog svetskog rata, baka Tonka se seli sa mužem sa Liona, gde je prethodno bila, na Konjarnik. Uzeli su u zakup kuću oko koje je bio vinograd. Večito snalažljivi muž Milorad dosetio se da počne da pravi plavi kamen, neophodan vinogradarima, i tako su trampili ovaj proizvod za brašno i seljačke proizvode, pa su nekako preživeli. Posle rata se opet sele, ovog puta u Kozarčevu ulicu, gde Tonka Nikolić i danas živi.


NEMCI, RUSI, NAŠI...

Posle četvorogodišnje okupacije, naša sagovornica se dalje seća oslobođenja, Rusa, partizana... Kaže da je htela da vidi Peku Dapčevića kako će, na belom konju, da ujaše u slobodni Beograd, ali nije uspela da se probije kroz gužvu. Slikovito pamti sve koji su tih godina protutnjali kroz grad.

- Za vreme okupacije su Nemci bili mirni, makar ih ja tako pamtim. Nisu nas dirali ukoliko im se ne suprotstavljamo. Štaviše, ja sam se porodila 1941. godine sa sinom Dušanom, i kada sam ulazila u nemačku komandu da uzmem propusnicu, čak su mi i pomagali da se popnem uz stepenice. Bili su strašni ako im se neko suprotstavi, i streljali su sto za jednoga. To je bilo užasno.

Sa druge strane, partizani koji su došli, bili su „i ovakvi i onakvi“. Neki su bili dobri, a drugi, bogme drski. Sve je zavisilo kako koji naiđe. Rusi su umeli da budu nezgodni, sećam se da su došli do naše kuće u čijem podrumu je bilo vina i rakije jer smo gajili vinograd, i bilo je pravo čudo kako su sve brzo popili. Strašno je bilo posle oslobođenja, kada su ubijali sve koji su sarađivali sa Nemcima. Sećam se, tu kod škole „Vojislav Ilić“ bila je jedna velika rupa. Tu su partizani streljali Nemce koje su uhvatili, a i naše koji su sarađivali sa okupatorom. Boga pitaj koliko ih ima da i danas leže tamo, ispod igrališta. Rat je veliko zlo, ode mnogo dobrih ljudi.

Još jedan rat je prošao, godine su prolazile, a muž Milorad se opet dosetio da promeni zanimanje. Ovog puta rešio je da pravi dečje igračke, lampione za jelke, a proslavio se družeći se sa seljacima na Cvetkovoj pijaci. Shvatio je šta im treba i ubrzo je počeo da pravi „grad“, kako kaže baka Tonka, odnosno omalenu spravu kojom bi voćari merili broj gradi u rakiji i tako znali njenu jačinu. Evo, već 60 godina je u njenoj porodici sačuvan taj zanat, pa sin Dušan, inače penzioner, i danas priča o tome kako ponekad napravi poneku takvu spravicu.

Antonija Tonka Nikolić je imala tri sina, od kojih je najstariji Nikola umro. Ostali su joj Dragan i Dušan, kao i unuci Saša, Milorad i Vladimir, i unuke Vesna i Sandra. Pored njih, nanizalo se dvoje praunučadi, Jovan i Laza, koji su joj posebna sreća u životu.

PET DANA DO BEOGRADA KADA se udala za Milorada, Tonka Nikolić je prvo otišla u Makedoniju, u Kruševo, da upozna njegove roditelje. Zatim je sa mužem prvi put krenula ka Beogradu. Te, 1930. godine vozovi su iz Makedonije do Beograda išli izuzetno sporo. - Sećam se, mogla sam da izađem iz voza, kako bih protegnula noge, malo bih pešačila pored kompozicije, idući istom brzinom kao i voz, a onda opet ušla unutra. Do Beograda nam je trebalo pet dana!

- Muž Milorad i ja smo se uvek dobro slagali. On je bio dobar i vešt, snalažljiv čovek i nikada nije očajavao kada bi neki posao krenuo nizbrdo, već bi odmah smišljao šta će novo da radi. Umro je 1967. godine, pa sam ja, evo, udovica već 46 godina. Šta da vam kažem? Bilo je mnogo i dobrog i lošeg u mom veku. Najveća radost je bila kada su mi se rađala deca, unučad i praunučad, a najteže mi je bilo kada sam sahranila muža i sina. Nema ničeg težeg za majku nego da sahrani svoje dete.


ŽIVOTNI SAVET

Pa opet, kaže Tonka, lepo se živelo. Posle ovako raskošnog životnog iskustva, ona razume mlade ljude, i ima poneki savet za njih:

- Danas se ljudi ne slažu kao nekad. Svađaju se, nervozni su, sve im smeta. Razumem ja njih. Nemaju posla, ne žene se i ne udaju na vreme, nemaju način da steknu stan... Jasno mi je zašto su nervozni. Ali je veoma bitno da se ljudi slažu i poštuju. Da se ne svađaju, iz sloge se sve dobro rađa.

Od svih decenija koje su ostale iza nje, naša sagovornica izdvaja neke za koje kaže da su bile najbolje. Pitamo je kada se ovde, po njenom sećanju najbolje živelo, a ona kao iz puške, bez dvoumljenja kaže: „Za vreme Tita“!

- Tada se najviše gradilo, bilo je posla za sve, svi su mogli da idu u banju! - šarmantno poredi ova i „ona“ vremena naša vremešna dama. - Svako je imao pravo da se leči, i onaj čistač ulica, kada se razboli, lepo je mogao da ode u banju o trošku preduzeća i da mu posle toga bude dobro! Gde je to sada? Svet je bio veseliji, ne znam ni ja zašto, ali tako je bilo.


SVEMOGUĆI MILORAD

SUPRUG baka Tonke, Milorad Nikolić bio je svestran, a među prvima je provezao auto marke „lanča“ kroz Beograd. Njegov sin Dušan priča da je otac za vreme služenja vojnog roka naučio da se bavi fotorafijom, a kada je izašao iz vojske sa nekim fotografom Žikom Stojkovićem kod Đerma je rešio da pravi foto-papir, jer ga nije bilo u Beogradu, a nekako u to vreme je počeo da pravi i razglednice, koje su u ono doba zvali „ajnzec-karte“. Posle je počeo da pravi „bombice“, kako su zvali preteče današnjih petardi, ali mu je jednom eksplodirao barut i odneo jedno oko. Prvi u Jugoslaviji je počeo da izrađuje plastiku, praveći dečje zvečke, prešao zatim na spravu za merenje jačine rakije, u međuvremenu je pravio kugle za jelke...

- Nije bio mnogo školovan, ali je hemiju znao u prste i družio se sa profesorima - govori Tonkin i Miloradov sin Dušan. - Čak je patentirao aparat za proizvodnju struje koji je radio na temperaturnoj razlici vazduha i vode. Želja mi je da obnovim tu spravu, imam neke njene delove, možda ću uspeti da „probudim“ očevu genijalnost i da jednom, ipak, napravim tu mašinu.