Malo je ljudi koji sa toliko strasti pokušavaju da isprave istorijske nepravde, kao što to čini Diogenis Valavanidis, Grk rođen u Beogradu, čovek koji je ostavio neobičan trag delujući iz ovog grada.

Grčke svetinje

Valavanidisovi preci su iz Male Azije, a deda mu je bio dr Avram Valavanidis, jedan od najpoznatijih hirurga svoga vremena. Bio je veoma privržen Srbiji, i kako se doselio u Bitolj, odmah se priključio srpskoj vojsci kao ratni hirurg u doba balkanskih ratova. Tamo je i umro od tifusa u vojnoj bolnici.

Sa takvim korenom, Diogenis je postao vrstan ekonomista, ali je duhovni deo svoje ličnosti posvetio tradiciji, kako srpskoj, tako i grčkoj. On je jedan od inicijatora da se na Akropolj vrate partenonski mermeri, koji su u Britanskom muzeju poznati i kao „Elginovi“.

- Tomas Brus, sedmi lord od Elgina, je 1799. godine bio postavljen za britanskog ambasadora u Konstantinopolju - počinje priču za „Novosti“ Valavanidis. - Njegov dolazak na to mesto predstavljao je najteži udarac koji je Partenon pretrpeo u svojoj istoriji. Grčka je bila pod vlašću Turske, a Elgin je svoje diplomatsko mesto iskoristio kako bi ispoljio morbidnu ambicioznost. On je rešio da svoju kuću u Škotskoj „dekoriše“ u stilu antičke Grčke, a to je naumio tako što je skinuo sa grandioznog Partenona skulpture kojima je ukrasio svoj dom. Tako je 89 dragocenih komada sa ove antičke građevine bilo nasilno skinuto i upućeno u London.

Priča je bila pogubna po Grke koji su gledali kako im stranac uništava svetilište, a i sudbina ovog lorda je bila više nego mračna. On je uspeo da skine mnoge skulpture, transportuje ih brodovima ka Britaniji, a zatim je, u svojoj alavosti - bankrotirao. Velika Britanija je, zatim, to neočekivano blago premestila u Britanski muzej, u kojem takozvani Elginovi ili partenonski mermeri i danas obitavaju.

PARTENONSKI MERMERI Valavanidis često citira Melinu Merkuri, koja je objašnjavala šta za Grke znače mermeri oteti sa Partenona. - Treba da shvatite šta za nas znače partenonski mermeri. Oni su naš ponos, naše žrtve. Oni su najplemenitiji simbol savršenstva. Oni predstavljaju odavanje pošte filozofiji i demokatiji. Oni predstavljaju naše ambicije, i samo naše ime. Oni su suština helenizma.

- Mi smo formirali međunarodnu organizaciju za repatrijaciju partenonskih skulptura - nastavlja Valavanidis.- Čak 17 članica traži od Velike Britanije da vrati ove skulpture u Atinu i na Partenon, gde i pripadaju. Među članovima ovog odbora su vrlo značajna imena, poput Dušana Šiđanskog, specijalnog savetnika Manuela Baroza, Švedsku zastupa bivši ambasador ove zemlje u Atini Krister Kumlin, Engleski komitet predstavlja profesor sa Kembridža Entoni Sodgras...

Začudno je da je inicijativa za povratak ovako dragocene svetinje za Grke, začeta upravo u našem gradu. Od „našeg“ Grka.

Srpsko nasleđe

Nije to bilo sve što je Diogenis Valavanidis, kao Beograđanin započeo. Njegov rad na očuvanju srpske baštine na Kosovu i Metohiji toliko je bio upečatljiv, da je nedavno dobio najviši orden Srpske pravoslavne crkve - Orden Svetog cara Konstantina.

U obrazloženju Svetog arhijerejskog sinoda piše da je Valavanidis ovo visoko odlikovanje dobio zbog „višedecenijskog rada na zaštiti srpskog nasleđa, naročito crkava i manastira na Kosovu i Metohiji, kao i posredovanju kod Svete stolice po pitanju zaštite srpskog duhovnog i kulturnog nasleđa na KiM“.

Diogenisov rad na zaštiti srpskog i grčkog duhovnog bogatstva odveo ga je i u Vaseljensku patrijaršiju, gde je dobio blagoslov patrijarha.

Valavanidis je član Fondacije „Melina Merkuri“, koja spada među najugednije u svetu. Među članovima počasnog odbora ove fondacije su i Šon Koneri, Pol Njumen, Džoan Vudvord, Džuli Kristi, Kosta Gavras, Marija Soares...

Ovaj skromni čovek nikada ne ističe svoju ulogu u svemu što je započeo, već stremi spokoju i zadovoljenju dvaju naroda: srpskog i grčkog. Iz svog Beograda deluje kao Srbin, a iz korena i porekla - kao Grk. Čak i kada ga pitamo na kojem jeziku misli, često kaže kako nije siguran.


HUMANITARAC

Tokom bombardovanja 1999. organizovao je konvoje pomoći koji su stizali u našu zemlju. Organizovao je i meč Partizana i grčkog AEK. To je bio gest solidarnosti i prkosa. Meč je odigran 7. aprila 1999. godine i završen je rezultatom 1:1.