U PRESUDI Dragoljubu Milanoviću, koju je objavila novinarka Ljiljana Milanović u svojoj knjizi "Odmazda zbog istine", piše:

"Svedok Đerić Mitar, kao rukovodilac PJ Odbrana i zaštita RTS-a, objasnio je da je prvi paket naređenja o preduzimanju mera pripravnosti Savezne vlade koji im je dostavljen dana 24. 3. 1999. godine preko SMO-a predstavljao naređenja vezana za izmeštanje na ratne lokacije. Sa tim prvim paketom mera optuženi Milanović se usaglasio, pa su na ratne lokacije izmešteni oprema i ljudi i to oko 500 ljudi."

Novinar Dušan Radulović, u časopisu Vreme, broj 529, od 22. februara 2001, piše: "Naime, uoči samog bombardovanja, konvoj od preko sto automobila, kamiona i specijalnih vozila sa ljudstvom i tehnikom, oko dvesta novinara, tehničara i produkcijskog osoblja, otišlo je iz Košutnjaka na jednu od alternativnih lokacija u centralnoj Srbiji. Usred bela dana, bez posebnog skrivanja i konspiracije, baš kao da je reč o `ratnoj vežbi`, a nepretećoj agresiji i avionima avaks nad glavom.

SLIČNO je bilo i kada je na jednu drugu pomoćnu lokaciju, bliže Beogradu, otišla još jedna ekipa slične brojnosti. Uz to, alternativne lokacije RTS-a nisu se menjale decenijama, kao da se u međuvremenu nisu raspali stara Jugoslavija i stari JRT, kao da su se svi nekadašnji rukovodioci ili novinari iz bivših republika zakleli u majku da nikad neće reći da su alternativne lokacije RTS-a na Zlatiboru i Kosmaju. Rečju, naredba za dislokaciju je aktivirana, ali emitovanja programa sa tih mesta uopšte nije bilo! Zašto? Na to pitanje još uvek se čeka odgovor. Naime, ekipe na terenu su mesec i po dana samo - vežbale!

Ljudi su spavali po kućama u obližnjim mestima, a emitovanje i čitanje vesti vežbali su na različitim mestima, iz kamiona, na primer. Čak i u vreme dok još nisu bili srušeni neki od vitalnih predajnika, antenskih stubova i releja po Srbiji, program se emitovao iz matičnih kuća u Beogradu. Pa i kad se to već dogodilo, kada je srušen predajnik na Avali, na primer, ostaje logično pitanje - zar se nisu mogle na isti način na koji se prenosio program iz Beograda prenositi emisije iz alternativnih studija u unutrašnjosti Srbije, od mobilnih ekipa koje su bar mogle da menjaju mesto emitovanja?"

DRAGOLjUB Milanović je u svojoj Odbrani, koju je u istoj knjizi objavila njegova supruga Ljiljana, pored ostalog, rekao:

"Zgradu RTS-a u Aberdarevoj i Takovskoj bilo je najteže raketirati, uz najveći rizik za agresora. Naime, ta zgrada je pored dve crkve, Svetog Marka i Ruske, uz dečje pozorište "Duško Radović", gimnaziju i stambene zgrade. Sve te objekte štiti međunarodna konvencija. Težeg cilja za neprijatelja, a bezbednijeg mesta za RTS nije bilo. Košutnjak je, pak, kao na dlanu. Ima u blizini sklonište, ali u njega ne mogu i oni koji su uz mašine i uređaje u masteru i ljudi oko njih.

Ne može se zanemariti ni to da su uslovi za rad u Aberdarevoj bili najbolji, što je bilo od ključnog značaja za uspešno ostvarivanje jedne druge Naredbe - 23, proistekle takođe iz mera Savezne vlade, da intenziviramo Informativni program, posebno za inostranstvo! Svi zaposleni su dobro znali ove činjenice i zbog toga su mnogi tražili da ih vratimo iz dislociranih mobilnih jedinica u Aberdarevu. Sećam se dobro da je, posle objavljivanja komentara T. Lenard u cilju odvraćanja agresora, tehnički direktor došao kod mene i požalio mi se da su pojedini ljudi iz tehnike malo uznemireni i predlažu, iz psiholoških razloga, izmeštanje ili izvesno redukovanje programa, pre svega, programa uživo, tj., informativnog.

Smanjenje broja vesti i drugih informativnih sadržaja nisam mogao da prihvatim, jer je upravo to u vreme odbrane zemlje najvažnije. Ali, dogovorili smo se da se u ostalim segmentima emituje što više kaseta sa snimljenim materijalom, da u režiji uvek bude dovoljno takvih kaseta, da se broj dežurnih radnika svede na minimum i da se osloni na najhrabrije i najvrednije, kao i da on i njegovi najbliži saradnici budu uvek tu sa ljudima koji dežuraju, pre svega iz psiholoških razloga; da uz rukovodioca tehnike dežuraju i rukovodioci odbrane i zaštite."

DANIJELA Dan, bivša nemačka televizijska novinarka, u svojoj knjizi "Teško pobedniku - bez istoka nema zapada" pisala je i o bombardovanju RTS-a i objavila, krajnje slobodno i sažeto, neke delove iz Odbrane bivšeg generalnog direktora RTS-a na suđenju. Ljiljana Milanović je to zabeležila u svojoj knjizi "NATO BIJE NATO SUDI SLUGE OKOVE ZATEŽU". Prenosim citat iz knjige Milanovićeve supruge:

"Od bombardovanja zgrade, kao čovek, kao kolega i kao direktor, osećam užasan bol zbog poginulih. Zahvalan sam što optužba ne tvrdi i ono što mediji već nedeljama misle da znaju: Da sam ja znao čak i vreme bombardovanja i da sam svoje kolege pustio da umru. U užarenoj atmosferi zloupotrebljava se bol, mržnja i patnja nesrećnih porodica, da bih ja bio javno oklevetan kao kolaborator i ubica. Ovo sudsko veće sada mora da odlučuje pod ogromnim pritiskom izmanipulisane javnosti i novih moćnika, koji pravnicima svakodnevno prete otkazima, čak i sudijama u Ustavnom sudu Jugoslavije, i koji samo čekaju moju presudu. Zato mi nije namera da povredim časnost ovog suda koji smatram svojim, iako samo moje pojavljivanje na osuđeničkoj klupi osećam kao najveću kaznu, nepravdu i sramotu. Ako dobro razumem optužnicu, što nije jednostavno, jer je ona iskonstruisana i besmislena, na ovoj klupi sedim zato što nisam sproveo u delo Naredbu 37.

U SEFU televizije je nađeno 49 odluka koje sam potpisao, ali ne i tu pod brojem 37, nju niko nije našao. Postojala je samo u kompjuterskoj formi. Ne postoji ni original, ni kopija sa mojim potpisom. Ni sada ne znam da li je ta odluka ikada i postojala. I sama sadržina Naredbe 37, koju prilaže optužba, potvrđuje da je moje ponašanje za vreme rata zakonito, čak i da za ovaj papir nisam znao. Jer, tu je čak masnim slovima pribeležena klauzula da je direktor RTS-a ovlašćen da naloži postupak suprotan zameni promene lokacije. To znači da sam imao pravo da Naredbu broj 37 po sopstvenoj proceni stavim van snage. Ja sam morao samo da se priklonim državnoj naredbi o promeni mesta studija za emitovanje. Ali ni takvu naredbu, ni preporuku, nikada nisam dobio.


SUTRA: Istina o naredbi broj 37