RATNA mašinerija NATO-a pokrenuta je 24. marta1999. godine, oko 19.30, 19 zemalja-članica krenulo je u agresiju protiv jedne suverene zemlje, Savezne Republike Jugoslavije. Generalni sekretar NATO-a Havijer Solanajesamo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz NATO baze u italijanskom gradu Avijanu, objavio je da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama "tomahavk". Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni "stelt" bombarderi F-117A i B-2.

Brazilski pisac Paulo Koeljo, poslao je poruku svetu na jedinstven način. "Prekinite bombardovanje" bio je natpis koji je pisac "Alhemičara" nosio na majici, na sajmu knjiga u Rio de Žaneiru.

Kako sve to, danas, dve decenije kasnije, izgleda jednostavno. LAŽOVI I ZLOČINCI NATO-a bajagi su vodili mirovne pregovore, a u stvarnosti jedva čekali da odapnu svoje rakete ka SRJ.

RTS, moja bivša kuća, potrudio se da, pred Uskrs 2019. godine, nizom emisija, dostojanstveno, programski obeleži 20 godina od bombardovanja RTS-a, kada je 23. aprila 1999. godine, u dva sata i šest minuta ujutru, u Aberdarevoj ulici poginulo 16 mojih kolega.

BOMBAMA NATO-a ubijeni su: Jelica Munitlak (28 godina) - šminker, Ksenija Banković (28 godina) - video-mikser, Darko Stoimenovski (26 godina) - tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović (27 godina) - tehničar u masteru, Dragorad Dragojević (27 godina) - radnik obezbeđenja, Dragan Tasić (31. godina) - električar, Aleksandar Deletić (31. godina) - kamerman, Slaviša Stevanović (32 godine) - tehničar, Siniša Medić (32 godine) - dizajner programa, Ivan Stukalo (34 godine) - tehničar, Dejan Marković (39 godina) - radnik obezbeđenja, Milan Joksimović (47 godina) - radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović (50 godina) - tehničar u masteru, Milovan Janković (59 godina) - precizni mehaničar, Tomislav Mitrović (61 godina) - režiser programa i Slobodan Jontić (54 godine) - monter.

Bilo je to prvi put u istoriji ratovanja da je bombardovana jedna medijska kuća iako je onaj koji je to učinio ZNAO da se u zgradi RTS nalaze LjUDI, RADNICI, NOVINARI, TEHNIČKO OSOBLjE, rečju, zaposleni na svojim radnim mestima, koji su obavljali svoj posao!

Nikome od NATO vođa nikada, nigde i ni za šta nije suđeno.

BIVŠI generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović, jedini je kome se, u vreme postpetooktobarske Srbije, političkog revanšizma i linča neistomišljenika, sudilo u vezi sa agresijom NATO-a na SRJ. Osuđen je 2002. godine na 10 godina zatvora jer nije postupio po takozvanoj Naredbi 37 i nije evakuisao radnike na rezervni položaj. Milanoviću je kazna istekla 1. septembra 2012. godine.

Amnesti internešenl, američka nevladina organizacija, bombardovanje televizije nazvao je ratnim zločinom NATO-a.

U tekstu pod nazivom "Kolateralna šteta ili nezakonito ubijanje", Amnesti internešenl je konstatovao da su rakete usmerene na RTS, bile usmerene na civilni cilj. A, prema Statutu Međunarodnog krivičnog suda, uspostavljenog u Rimu, napad upravljen na civilni cilj ili civilna dobra (što je slučaj kod bombardovanja RTS-a), predstavlja ratni zločin. Taj zločin počinio je NATO.

MOŽE se postaviti pitanje - šta jeste a šta nije učešće medija u vojnim operacijama. Međunarodna organizacija za ljudska prava "Hjuman rajts voč" navodi da mediji postaju legitimna meta u sledećim situacijama:

Radio-stanica koja objavljuje vojna naređenja jeste legitimna meta;

Stanica koja emituje saopštenja kojima se diže moral ili se podržavaju napadi na neprijateljske snage ne smatra se direktnim učesnikom sukoba.

Međunarodno humanitarno pravo smatra da su novinari u ratu jednaki civilima i kao takvi moraju ostati izopšteni iz napada, osim u slučajevima kada direktno učestvuju u sukobima.

TELEVIZIJSKE i radio-stanice su civilni objekti koji ne smeju biti izloženi napadima osim kada "efektivno doprinose vojnim akcijama".

"Moramo biti jasni - RTS je služio propagandnoj mašini Miloševićeve vlade", kaže za Bi-Bi-Si na srpskom Fred Abrahams iz organizacije "Hjuman rajts voč". Ipak, učešće u propagandi vlasti nije isto što i učešće u sukobu.

"Mediji u ratu mogu služiti kao mete ukoliko se mediji koriste da se trupe upute na specifičnu metu ili ukoliko se koriste kako bi se mobilizovao narod za napad." Takav je primer radio-stanice u Ruandi, koja je odavala položaj i identifikovala neprijatelje - slučaj koji je "Hjuman rajts voč" opisao kao učešće u sukobu.

U SLUČAJU RTS-a, nema dokaza da su televizija i radio služili toj svrsi.

"Prenošenje vladinih saopštenja, loše izveštavanje ili širenje lažnih vesti - čak ni to ne prelazi granicu."

Abrahams ističe da u slučaju RTS-a, NATO nikada nije obezbedio dokaze o legitimnosti napada. Međunarodna organizacija za ljudska prava "Hjuman rajts voč" je 2000. godine saopštila da nije bilo nikakvog opravdanja za bombardovanje zgrade televizije.

"Prvi put u istoriji ratovanja pogođena je jedna medijska kuća koja je prethodno proglašena za legitimni vojni cilj. I pored ratne propagande ovog medija, nije bilo nikakvog vojnog opravdanja za bombardovanje zgrade RTS-a. NATO nije upozorio civile. Zgrada je smeštena u gusto naseljenom gradskom jezgru. U njoj se 24 časa dnevno nalazi osoblje. Bio je to potpuno nepotreban napad" - navela je ta organizacija, a preneo Espreso.

SINDIKAT novinara Srbije (SINOS) podržao je inicijativu da se imena 16 medijskih radnika RTS-a, ubijenih u NATO bombardovanju 1999. godine, nađu na listi nastradalih novinara međunarodnog Komiteta za zaštitu novinara.

SINOS u saopštenju ističe da je noć, kada je NATO bombom ubijeno na radnom mestu 16 medijskih radnika Radio-televizije Srbije, označio početak prakse nekažnjenih vojnih napada na medije i u drugim delovima sveta. SINOS je podržao ocenu Organizacije za zaštitu ljudskih prava "Hjuman rajts voč", da je napad na zgradu i studio RTS-a bio namerni napad na civilni objekat, što ga čini ratnim zločinom i ostaje pri zahtevu da počinioci ovog ratnog zločina moraju da budu kažnjeni.