JEDNOG prepodneva petnaest-dvadeset dana, posle razgovora sa urednicima Duge u stanu Borislava Mihajlovića Mihiza,povodom teksta novinara Dragoljuba Golubovića "Niska od tuđih bisera", kod mene na udaljenoj Karaburmi, kuda se retko zalazilo, iznenada ulazi Borislav Pekić. Onako visok i mršav - Mihiz ga zove gospodin Štakara - stoji na vratima moje sobe kao uplašena kokoška gološijanka. Prosto mu se perje na leđima narogušilo.

"Dragoslave", kaže uzbuđeno, "jesi li video onaj napad na Danila u zagrebačkom Oku? Šta ćemo da radimo, Dragoslave?"

Ne mogu odmah da se priberem.

"Kakav napad?", kažem. Ono kod Mihiza gotovo da sam zaboravio.

"U zagrebačkom Oku", ponavlja on. "U današnjem broju izašao je jedan užasno prljav napad na Kišovu poslednju knjigu. Kažu, sve je ukrao! A ono što nije ukrao, ne valja pet para. Valja samo ono što je ukrao!"

NE MOGU da se setim da li sam mu o onome kod Mihiza već govorio.

"Jesi li mi broj doneo?"

"Da", odgovara.

"Pa ovo sam", kažem kad članak pogledam, već video. "Velja Vesović i Brana Crnčević došli su pre dvadesetak dana Mihizu da se konsultuju da li da tekst objave ili da ga bace. Zadesio sam se tu i ja. I, ko bajagi, dogovorili smo se da se članak ne štampa. Naročito je u razgovoru bila dragocena Milica Mihizova. Takoreći, ona je i presudila da Duga članak ne štampa. Otkud sad on u Oku?"

"Ne znam", kaže Pekić. "Ali mi, kao Danilovi prijatelji, moramo da ga branimo! Mi, a ne da se brani sam! To bi bilo mnogo ubedljivije."

"O boga ti, kume", kažem. "Ja uopšte nisam koncentrisan za neku polemiku. Mislio sam da smo to tamo, kod Mihiza, završili. Otkud sad ovamo?"

"Naročito bi, kume", kaže Pekić, "bilo važno da ga ti braniš. Mene oni gledaju kao reakcionara, iako ja nisam reakcionar" - on je voleo da ističe da je u mladosti bio uhapšen kao socijaldemokrata - "i od mene kao antikomuniste i očekuju da ću ga braniti, ali ti... Tvoja odbrana bi posebno bila važna." Shvatam da hoće da kaže da bi odbrana knjige o gulagu bila posebno ubedljiva ako bi to radio neki golootočanin. "Jel' me razumeš, kume?"

ZBUNjEN sam i iznenađen. Taman sam, mislim, u svojim glupim, iškrabanim rukopisima, bio na pragu nešto važno da rešim!

"Ali, Boro", odgovaram, "potpuno sam dekoncentrisan. Ko zna gde se nalazim! Nemam pojma šta bih mogao da kažem. Branio sam ga zajedno sa Milicom još tamo, kod Mihiza, i mislio sam da smo to završili. Sad nemam pojma šta bih napisao."

"Kume", ponavlja Pekić, "samo mi, njegovi prijatelji, možemo ga dobro odbraniti. Pa, ako bi se ovako ocenjivalo", dodaje smejući se, "ja bih bio najveći plagijator na svetu. Molim te, razmisli, tvoja odbrana može da bude posebno bitna."

I on uzbuđeno izlazi.

Kako je zatim baš bilo, ne sećam se, međutim, ja sam isto to poslepodne odgovor na članak sročio i odmah poslao preporučeno u Zagreb. Naravno, nisam ni sanjao da bi se moglo desiti ono što će se kroz tri dana desiti. Pekić, uglavnom, posle toga nije ni pomislio da se i sam javlja Oku, i uopšte da piše o tom ružnom događaju, a meni se godinama izvinjavao što me je svojom intervencijom uvalio u nevolju.

NAKNADNO tek mi ćemo saznati, ili rekonstruisati, kako je afera započela. (Iz dva pisma koja mi je uputio, vidim da je Kiš od samog početka to uglavnom znao i da je poznavao i ulogu dvojice pisaca u njoj).

Izgleda, dakle, da je, možda i nehotice, započeo jedan naš zajednički prijatelj i prevodilac, koji je prilikom prevođenja Kišove pripovetke "Mehanički lavovi" primetio da su u njoj preuzeta dva pasusa od jednog francuskog istoričara umetnosti. On je to poverio, prema Kišovim pismima, "drugom piscu", Miodragu Bulatoviću. A Bulatović, zao duh srpske književnosti, koji u njoj nije spletkario samo protiv onoga za koga nije nikad čuo, pronašao je novinara sklonog intrigama i prljavštinama da "uhvaćenog lopova ganja".

MEĐUTIM, ni u daljem razvoju ove afere za Pekića i za mene nisu izostajala iznenađenja. A najveće je, svakako, bilo kad smo, možda sa zakašnjenjem, saznali da je pesnik Josif Brodski u predgovoru francuskog prevoda Grobnica za Borisa Davidoviča napisao da je afera oko te knjige proizašla - "iz srpskog antisemitizma". (Tu besmislicu će u predgovoru Grobnice na engleskom jeziku ponoviti i Suzana Zontag, što će zaslugom prevoditeljke Milice Mint i uredništva Književnih novina doći do nas).

Nikad Kiš nama, svojim prijateljima, ništa slično nije izrekao, niti je dotle, ako smem da dodam, koketovanje sa jevrejstvom uopšte voleo. I zato ga ni ja, a, mislim, ni Pekić do kraja njegovog života nismo o tome upitali.

MIODRAG Perišić, bivši glavni urednik Književnih novina,međutim, jeste.

Najpre je Josifu Brodskom, kad je ovaj gostovao u Beogradu, rekao da je njegova kvalifikacija da je napad na Kišovu knjigu proizašao iz antisemitizma, za sve bila veliko iznenađenje, jer se ovde smatra da je motiv za aferu bila - zavidljivost nekih pisaca. Zapitao ga je odakle mu takvo obaveštenje.

"Pa, od Kiša", odgovorio je Brodski. "Kiš mi je kazao."

Perišić je zatim, prilikom nekog susreta, ispričao i Danilu šta mu je Brodski na njegovo pitanje odgovorio.

"Je li to", pitao je, "bilo tako?"

"Ma to je rečeno", odgovorio je zbunjeni Kiš, "da bi se knjiga bolje prodavala..."


KIŠ O LITERATURI KOJA UZNEMIRAVA

TO da se jedna priča zabranjuje i s njom jedna antologija, jer tobože ta priča "predstavlja selo u jednom idejno promašenom svetu" i jer "sadrži lažne vesti koje imaju za cilj uznemiravanje i obmanu javnosti" jeste pojava koja svedoči o tome da oni koji čitaju priče i sude njima ne znaju šta je priča i ne znaju čitati beletristiku. Kada se priča uzdigla do milosti uobličenja, prestaje biti nosiocem bilo kakve eksplicitne idejne poruke, priča nije vest i ne donosi vesti, ni lažne ni istinite (priče nisu novine): priča je jedno od mogućnih viđenja i osećanja sveta, a ta mogućnost viđenja sveta iz raznih rakursa, iz raznih osvetljenja, u različitom moralnom i pikturalnom svetlu, to je zapravo - ta mogućnost - elementarni oblik stvaralačke slobode. Svaka intervencija na tom planu, pogotovu ovakva drastična i nezgrapna intervencija ("treba povesti akciju i protiv knjige Đure Damjanovića Magla u rukama") može jedino da izazove uznemiravanje književne i neknjiževne javnosti i da naš labilni i frustrirani književni naraštaj navede na neopreznu i po literaturu pogibeljnu selekciju palete, gde će tamne boje sve više nestajati a zameniće ih ružičasta boja anđeoskih zadnjica i idilični cvrkut slavuja u kičerskim rajskim (seoskim) naseljima. Kič je pak najpogibeljniji idejni promašaj, kič dovodi do slatke dremeži, umesto da uznemirava, kič je opoj i opijum, i za buđenje iz te opijumske dremeži literatura koja uznemirava jedini je još mogući palijativ...(1977)