KIŠOVI intervjui s razlogom se ubrajaju u njegovu esejističku prozu; on je s velikom pažnjom davao izjave novinarima, redigovao ih i dopisivao, unoseći u njih, osim strasti, mnogo od svoje erudicije i književnoteorijskih znanja. Izbegavao je razgovore s novinarima na brzinu i usputno. Dobar intervju s obaveštenim i radoznalim žurnalistom, to je za njega bilo nešto kao višeglasni esej.

Danilo Kiš uvrstio je naš intervju u drugu knjigu Po-etike (1974), potom u svoju esejističku zbirku Homo poeticus u okviru Djela D. K. objavljenih 1983. u Zagrebu i Beogradu. Pod tim naslovom, i sa istim sadržajem, knjiga se javlja i u Sabranim delima, koja je 1995. priredila Mirjana Miočinović za BIGZ povodom šezdesete godišnjice Kišovog rođenja. Miočinovićeva je objavila taj intervju i u zbirci razgovora Gorki talog iskustva (1990), u istoimenoj knjizi u Splitu (1997), i još ponegde. Ovde ga navodimo po verziji iz NIN-a od 4. marta 1973. Dakle:

Ako je verovati nekim autoritativnim ocenama, u domaćoj, inače obimnoj izdavačkoj produkciji, preovlađuju dela prosečne vrednosti. Posebno su retki dobri romani. Šta ste pomislili kad ste Peščanik bacili u to more osrednjosti?

- PROSEK je u umetnosti uvek vladajući, a uzleti su retki i slučajni. Prosečna dela, ipak, kako kaže Šopenhauer, služe nečemu: zahvaljujući njima, možemo da odmeravamo vrednost onih dela koja su izbegla sudbinu prosečnosti... Što se Peščanika tiče - i on je samo plod truda i čuda. Dao sam ga izdavaču sa dubokim osećanjem zebnje, sa skromnom željom da nađe bar desetak čitalaca koji će se dobrovoljno strmoglaviti u njegove ambise, koji će se dragovoljno predati njegovim zamkama i koji će na reč poverenja krenuti, u njegove lavirinte. Ja sam obećao čitaocu da ću ga iz biblijskog mraka, u koji sam ga zaronio na početku knjige, izvesti na svetlost dana, ali sam zatražio i njegovo (čitaočevo) poverenje.

Način na koji Vi, samo na osnovu jednog pisma iz ratnih godina, rekonstruišete čitav jedan svet, "jučerašnji svet", podseća na metode kojima paleontolozi, pomoću jedne jedine kosti, dočaravaju daleka geološka razdoblja. Kakva je sudbina tog ključnog, po svemu sudeći autentičnog pisma?

- U VREME kad sam pisao roman Bašta, pepeo, negde između šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinu prćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona. To pismo sam želeo da utisnem, kao jedno od mogućnih poglavlja Bašte, pepela, jer ono je još bilo sveže u mom sećanju, no beše nestalo tokom mojih mnogih seljakanja, zaturilo se bilo negde i ja mišljah zauvek. Kada je, kao nekim čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeo sam da ga čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je već, tokom godina, počelo da zadobija patinu nerealnog i eho mitskog. Čitajući, dakle, ponovo to pismo, datirano 5. aprila četrdeset i druge godine, autentično pismo pisano rukom onog koji je već postao junakom mojih knjiga, ja sam odjednom zastao pred njim kao pred otvorenom piramidom ili kao pred nekim rukopisom izvađenim iz Mrtvog mora: trebalo je sve dešifrovati, poduprti ne lirskim već intelektualnim dokazima, ispitati značenje svake reči, svake pojave, dočarati sebi floru i faunu vremena o kojem se u tom pismu govori.

Peščanik je, više no Vaši prethodni romani, na granici psihološkog, filozofskog i poetskog štiva. Verovatno zato nije imun od prodora sredstava, terminologije i istina ovih grana?

- MISLIM da se elementi svih tih prilaza doista nalaze u Peščaniku, ali često u vidu parodije. To parodijsko (koje je samo posledica nemoći da se naučno raščlane neki problemi koji se javljaju u pismu u vidu podsticaja) jeste upravo onaj sloj romana koji ima patinu poetskog. To parodijsko ili to lirsko (što je ovde katkad isto, po prirodi stvari), nalazi se u opisima predmeta, jela, pića, odeće, arheoloških iskopina, religioznih razmatranja, lingvističkih izleta i tako dalje. Sve je to, u konkretnom slučaju, diktirala nužnost, a možda i saznanje, svejedno.

EVROPSKI KNjIŽEVNI VAŠAR NA DANAŠNjEM vašaru evropskog književnog tržišta knjige se, nažalost, još mogu najlakše valorizovati upravo nagradama, i tako izdvojiti iz bezimene mase goleme književne produkcije, a da se pritom često zaboravlja na sudbine drugih knjiga, hiljade drugih knjiga, isto toliko dobrih (ili isto toliko loših, svejedno), kao i te nagrađene. Stoga je danas, pogotovu u nas, zbog te ravnodušnosti koju nosi mehanizam tržišta i indiferentnosti, pisati knjige stvar dostojna poštovanja i divljenja - govorio je Danilo Kiš.

Ipak, nema li previše filozofije u Peščaniku? Pokazujete li Vi ovim romanom da je i budućnost proze (a ne samo poezije, kako se obično misli) u sve većem približavanju filozofiji? Ili Vi, možda, suviše znate da biste bili samo pisac?

- PROZA se, po mom mišljenju, uvek približavala filozofiji kad god nije imala drugog izlaza: roman i jeste neka vrsta pučke i parodijske filozofije. Pogledajte Don Kihota, pogledajte Gargantuu, pogledajte Dostojevskog, Tolstoja, Mana. U suštini se, mislim, promenio samo odnos prema parodijskom elementu: kako pisac sve manje veruje filozofemama, on svoje sopstvene filozofeme, u koje takođe ne veruje, ili bar sumnja u njih, podmeće kao stvarne i jedine. Na taj način to postaje sve više i više element proze, u oba značenja te reči: životne proze i proze kao žanra. Vi ste jedan od najmlađih dobitnika Ninove nagrade, uz to je dobijate posle Crnjanskog. Šta to govori o literaturi ovog jezika?

- DOZVOLITE da umesto direktnog odgovora kažem neku reč sumnje, a da pritom poverujete da je ta sumnja ne samo metafizičke prirode nego i deo mog pogleda na svet literature, na svet pisane reči uopšte. I da postavim jedno pitanje, koje, mislim, progoni svakog pisca, pitanje što ga je Krleža formulisao ovako: "Što predstavlja jedna osamljena knjiga na ovom svijetu danas, pa bila ona doista vrijedna da bude objavljena?" I da odgovorim, zajedno s njim: "Manje od jedne osamljene kapljice u Amazoni." Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija. Jer, uveren sam, Gutenbergova se galaksija nad našim nebom polako gasi, skoro vidljiva golim okom na zvezdanom nebu, a da se do nas njeno zračenje još nije čestito ni probilo.

TAKO se završio intervju koji je, kao i mnoge stranice Kišove proze, mirisao na duvanski dim.

Pošto zbog raznih okolnosti, a posebno zbog Kišovog sve lošijeg zdravlja, dogovor o nastavku dijaloga nije mogao biti ostvaren, intervju je komotno mogao da se objavi s napomenom:

Nikad se neće nastaviti...

Ali zato nema kraja stvaralačkom dijalogu s Kišovim delom, koje je mlado i na osamdesetu godišnjicu rođenja njegovog tvorca.

SUTRA: Pariska priča o "knezu Danilu"