ENCIKLOPEDIJA mrtvih je zbirka od devet pripovedaka pisanih u različitim vremenima, u kojima se fantastika i stvarnost prepliću s motivom smrti, totalitarizma i smisla života. Zajednička tema povezuje sve pripovetke, pa se s pravom može reći da je ova pripovedna zbirka svojevrsni enciklopedijski roman, koji prema svojim izukrštanim putokazima podseća na lavirint.

Danilo Kiš je opsednut životnim događajima pojedinca u sklopu istorijskih procesa i pobunom protiv režima koji ih progoni i uhodi. Pobuna se završava neuspehom, jer pobunjenik biva poražen. Opsesija smrću podstakla je želju pisca da ovekoveči život običnog čoveka, jer, kako je rekao, svaki čovek zaslužuje bar toliko mesta u večnosti koliko zauzima jedna biografska beleška u nekoj enciklopediji. Ideja da napiše novelu "Enciklopedija mrtvih", po kojoj je nazvana cela knjiga, potekla je nakon priče Kišu bliske osobe koja je sanjala svog mrtvog oca i pronašla ga u jednoj enciklopediji. Naslovna novela ima posvetu "Za M.".

S RAZLOGOM se veruje da je novela posvećena piščevoj supruzi Mirjani Miočinović, koja je po vokaciji teatrolog, kao i junakinja ove povesti koja počinje uspomenom na susrete u Institutu za pozorišna istraživanja u Švedskoj. U Post scriptum-u knjige Kiš priznaje da je početni impuls noveli dala njemu draga osoba koja je, "ne bez čuđenja bliskog drhtaju", otkrila da su njeni najintimniji košmari već materijalizovani u tvrdom kamenu kao kakav čudovišni spomenik. Na istom mestu Kiš napominje da su sve priče u ovoj knjizi u znaku teme koja se može nazvati metafizičkom - "od speva o Gilgamešu, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature".

Završna priča u ovoj zbirci ("Crvene marke s likom Lenjina"), nastala 1983, istovremeno je i poslednja priča koju je Kiš napisao. Pojedini analitičari (npr. Mark Tompson) čitaju je kao "počast ogromnoj Mirjaninoj lojalnosti i istrajnosti njene ljubavi", iako su već nekoliko godina bili razvedeni.

KIŠ je književnosti kao umetnosti pridavao izuzetan značaj i tokom svog umetničkog stvaranja odgovorno je pratio zahteve savremene literature. Svojom bujnom imaginacijom, formalnim i inovacijama istinski angažovanog pisca, zalagao se svim srcem za slobodu literature, ne robujući ustaljenim dogmama, kanonima i prvosveštenicima. Njegova stvaralačka opsesija bila je da napiše knjigu koja će se moći čitati i kao enciklopedija, "gde se jedno za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti".

Takva želja proistekla je iz njegovog verovanja da su dokument, ispovest i igra duha neka vrsta "svetog trojstva", bez kojeg nema ni priče ni romana. Naime, prema Kišovom mišljenju, vreme romaneskne stvarnosti, klišea, šablona i fikcija - izmišljanja situacija i tipova ličnosti, kao i nečeg što ne postoji u objektivnom i subjektivnom svetu - zauvek je prošlo, tako da samo povest i dokument, uz igru duha samog pisca slobodne mašte, mogu dati pravo umetničko delo s humanističkom porukom.

UKRŠTANjE SARTRA i BORHESA U SVOM odnosu prema literaturi i pisanju - odnosu u kojem, kako primećuje Mihajlo Pantić, Kiš srećno ukršta sartrovsku i borhesovsku stvaralačku koncepciju - nailazio je na mnogobrojne prepreke, prljava podmetanja, okapanja, dostave, diskvalifikacije, progone i insinuacije, najniže uvrede. Upravo ta njegova beskompromisna borba za dignitet književnog dela bila je često uzrok mnogih nesporazuma i podmetanja u uzavreloj književnoj čaršiji, na šta je reagovao celim bićem i što ga je skupo koštalo - ne samo posredno nego i direktno, što se pogubno odrazilo na njegovo zdravlje.

KAKO je pisao Kiš, nesreća je u tome što se kod nas "ni kritičari ni čitaoci ne interesuju dovoljno za memoarsko štivo, memoarima je dato mesto samo u feljtonima. Trebalo bi feljtonskoj literaturi odati priznanje, vratiti joj dostojanstvo. Kod nas je privatni život umetnika privilegovan materijal za trač, ali ne i za biografije".

Neosporno je da su srpsku književnost - nakon smrti velikana iz "stare književne garde", kojoj su pripadali Crnjanski i Andrić - podigli pisci nove generacije, a u njoj su najznačajnija ostvarenja dali, pre svega, Danilo Kiš, Borislav Pekić i Mirko Kovač. Oni su u tadašnju našu književnost uneli nove forme i novi umetnički izraz, savremene teme i sadržaje, a i novu stvaralačku poetiku.

DANILO Kiš je jedna od velikih, prekretničkih ličnosti srpske književnosti druge polovine HH veka. On je među prvima veoma odlučno raskinuo sa oveštalom mimetičkom proznom matricom koja se zasnivala na doslovnom "skidanju" jezika i stila svakodnevnog, živog govora, dominantno seoskog idioma. Takođe, Kiš se distancirao i od folklornih motiva koje su pojedini autori iz tog perioda naširoko koristili, ne vodeći računa o njihovoj estetskoj i značenjskoj nosivosti. Kiš je u to vreme, s tada mladim autorima, usmerio naš prozni i poetski izraz ka novim i savremenijim stvaralačkim shvatanjima i zahvatima.

Kišova osebujna, violentna i pobunjenička priroda nije se mirila s kompromisima u književnom stvaranju - ustupcima koji su bili izuzetno privlačni za književnu čaršiju i književne lobiste, koji su mešetarenjem i ujdurmama dolazili do književnog glasa, nagrada i statusa.

JEDNA od niza stvaralačkih formi u koju Kiš "skriva" svoju priču nahodi se u njegovom posezanju za žanrom tzv. obrazovnog romana - čemu je naročito blisko njegovo delo Rani jadi. Ovaj žanr je svojevrsna skrivalica koja autoru omogućuje da se stvaralački igra s čitaocem i njegovim doživljajem književnog teksta, u koju se neretko uvodi i stvaralačko "ja" samog pisca. Na taj način ovaj izuzetni književni majstor unosi u naraciju svojevrsnu napetost, ili efekat "izneverenog očekivanja", čime presudno doprinosi dinamizaciji narativnog iskaza.

Školovan na dobroj lektiri širokog žanrovskog raspona i s uvek otvorenim vidicima, ovaj stvaralac unosio je i druge vidove stvaralačke igre u svoju naraciju. Reč je o veoma suptilnim formama "igre s čitaocem" - ili, pre, s tekstom i kontekstom, odnosno narativom uopšte. Igre u svakoj kreativnoj delatnosti, a posebno u domenu umetničkog stvaranja, imaju produktivnog smisla kad su zaista stvaralačke i kad doprinose bogatstvu značenja književnog predloška, a to znači posebnom razigravanju ideje koja čini okosnicu književnog teksta.

VEOMA je značajno, takođe, da je upravo Danilo Kiš u prostore naše književnosti HH veka uneo poetiku dokumenta i dokumentarnosti, boreći se vehementno za tu ideju - spreman da svojim pristupom uđe u direktan i bespogovoran sukob s mnogim zastupnicima tradicionalnog stvaralačkog postupka. U nastojanju da uzdigne vrednost srpske književnosti i usmeri je ka novim, svetskim trendovima, on je u svoj karakteristični postupak dokumentarnog pisma ugradio i izuzetno bogat književnokritički vokabular, distancirajući se odlučno od prevaziđenih tradicionalističkih "trendova" i poetika.

Danilo Kiš je jedan od onih autora iz našeg, srpskog književnog panteona koji se upadljivo - može se reći - i asketski, klonio književne uniformnosti, parohijalizma, fabulizma i demagogije, a još više trčanja za pomodnim stvaralačkim novinama, idejama i težnjama, u čemu je bio izuzetno izbirljiv.