DANILO Kiš je zadržao jugoslovensko državljanstvo i nikad - iako bi mu mnoge zemlje rado dale svoj - nije odbacio naš pasoš.

Bez obzira na to što je znatan deo života proveo u Parizu, gde je stekao svetsku slavu i u kojem je 15. oktobra 1989. umro u teškim bolovima od raka pluća, koji se proširio na kičmu ("Nije se bojao smrti", svedoči njegov prijatelj Đerđ Konrad), za večno boravište izabrao je Beograd, koji je još 1959, po povratku iz Francuske, u putopisnom odeljku Izlet u Pariz, označio kao svoju "matičnu luku". Pokopan je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u zajedničkoj grobnici sa slikarima Petrom Lubardom i Stojanom Aralicom i vajarom Matijom Vukovićem. Nedaleko su, u istoj aleji, grobna mesta Meše Selimovića (umro 1982) i Dragana M. Jeremića (1986). Na lični zahtev, sahrana je obavljena po pravoslavnom obredu. Kiš je često u razgovorima isticao podatak da su ga roditelji, u njegovoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu, čime je definitivno uveden u pravoslavnu veru.

"To mi je spaslo život", kazivao je.

SLIČNA rečenica nalazi se u spomenutom autobiografskom spisu, kao i na kraju romana Mansarda. Mnogi Kišovi prijatelji, koji su bili zbunjeni njegovom željom da se sahrani kao pravoslavni hrišćanin, lako previđaju mogućnost da je, pišući testament, oboleli pisac verovatno imao na umu vraćanje duga majčinoj veri, koja ga je spasla od logora i smrti.

Kad je umro, Kiš je bio godinu dana mlađi nego njegov otac kad je nestao u krematorijumima Aušvica. U Švedskoj, gde je prevedena 1988, Enciklopedija mrtvih već je bila proglašena "književnim čudom". Prema svedočenju Milana Vlajčića iz 1999, Kiš je umro uoči noći u kojoj Švedski komitet za Nobelovu nagradu odlučuje o dobitniku. Kišova nominacija bila je ozbiljna; pored ostalih, za njega su lobirali Josif Brodski i Suzan Zontag. Brodski, čije je stihove Kiš svojevremeno prevodio s ruskog na srpski, čitao je Kišovu prozu u izgnanstvu, na engleskom. Čak je i napisao predgovor za "Pingvinovo" izdanje Grobnice za Borisa Davidoviča (1980). Iz pera Josifa Brodskog potekla je i ova rečenica:

"Ima boljih pripovedača od Danila, ali nema boljih stilista."

POSLE engleskog prevoda Grobnice i objavljivanja Kišove priče "Enciklopedija mrtvih" u Njujorkeru, Suzan Zontag izjavila je da naš pisac spada u tri najbolja prozaista na svetu. Hvaleći Danilovu etnografsko-literarnu dimenziju kao "najdivniju kombinaciju", Suzan Zontag je, u drugoj prilici (1995), kazala: "On je bio vrlo ukorenjen pisac, a opet potpuno kosmopolitski."

Pesnik Milan Milišić opisao je tu Kišovu poziciju ovako: "Nigde nije bio u tuđini osim u svojoj tuđini."

Testamentarnom odredbom, Kiš je, mesec dana pred smrt, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, životnoj saputnici Paskal Delpeš i bivšoj supruzi Mirjani Miočinović ostavio svoju književnu zaostavštinu, kao i ličnu biblioteku; one su kasnije zajedničkom odlukom sve to poklonile SANU, čiji je Kiš bio dopisni član od 1988. godine. Akademiji je Kiš poverio medalje, odlikovanja, korespondenciju i rukopise, a staranje o delima u Jugoslaviji, izdavačka prava, izbore, adaptacije i sl. - Mirjani Miočinović. Reč je o koleginici sa studija, s kojom se Kiš venčao juna 1962. godine. Do 1991. bila je profesor teatrologije na FDU u Beogradu. U jednoj posveti Kiš je napisao da je ona "izvor sve moje inspiracije" i da je "babičila svim mojim književnim trudovima". Posvećenošću retkom za naše prilike, i pouzdanošću skoro bez premca, Mirjana Miočinović nastavila je da "babiči" i posle razvoda od Kiša (1981), a pogotovu posle njegove smrti.

MIHIZ NA VEST O KIŠOVOJ SMRTI NE SAMO da je otišao veliki pisac, otišao je i veliki paćenik. Život ume da donese nesreću, njemu je doneo dvostruku: i na početku i na kraju. Danilo Kiš je iz velike patnje izneo veliku i otmenu literaturu. Sve su, razume se, misli sada ukočene, patetične, samo osećanja su prava, osećanja tuge za velikim čovekom i dragim prijateljem... Od tri suđaje nad kolevkom, prva, okrutna, dosudila mu je najteže moguće jade, one rane, detinje; druga, milosrdna, dodelila mu je snagu i prgavost da ih izdrži i popamti; treća darodavka, blagoslovila ga je krupnim darom i jakom pameću da ih iskaže. Onda se dečak dočepao života, pa od te sudbine stvorio pisca koji će, magijom umetnosti, svoje rane jade preobratiti u uzbudljivu, zloslutnu i čarobnu priču malog Andreasa Sama, tim opštiju i ljudskiju što je bila jedinstvenija i neponovljivija.

MNOGI Kišovi beogradski prijatelji i poznanici s negodovanjem su primili njegovu testamentarnu odluku o sahrani po pravoslavnom obredu, a neki su i javno govorili o "posmrtnom prisvajanju pokojnika". Najdalje je, čini se, otišao Vidosav Stevanović, koji u svojoj memoarskoj knjizi Dnevnik samoće (2010), tvrdi da Kiš iza sebe nije ostavio nikakav pisani testament (str. 156). Iako se predstavlja kao Kišov prijatelj, Stevanović u svom objavljenom dnevniku piše o njemu kao o "svetoj kravi čaršije" i citira obilje tipično čaršijskih nepovoljnih ocena, između ostalog i onu da "kod Kiške ima puno lepog pisanja kao kod svakog dobrog studenta svetske književnosti, ništa više".

Stevanović posebno oštro kritikuje Kišov pristanak da uđe u SANU, čime je postao "saveznik i saučesnik u radu srpskih nacionalista". "Obojica znamo da se tamo ne ulazi ako nisi s njima, proveren i poslušan", stoji u Stevanovićevom pismu Kišu, koje, kako sam priznaje, nije ni poslato, ali je, sad kad svedoka više nema među živima, objavljeno u njegovoj knjizi dnevničke proze. O Akademiji Stevanović piše kao o "jezgru centripetalne sile" koja je razorila Srbiju i Jugoslaviju: "Ne poznajem nijednog akademika koji je išta vredno napisao", beleži Stevanović na str. 504.

NAJNEPOVOLjNIJE ocene, ipak, rezervisane su za Dobricu Ćosića, pisca čije je knjige Stevanović recenzirao i objavljivao u velikom tiražu: neoriginalan, patetičan, smušen, netalentovan, lažni humanista, komploter, skučeni malograđanin i moralista koji vara. "Merilo svih stvari u sredini koja je izgubila meru." "Zarđali kompas bez magnetske igle", od koga je čak i Ismail Kadare "neuporedivo darovitiji i rečitiji". Objašnjenje ovih neargumentovanih napada na Kiša i Ćosića - ili Bećkovića, koga naziva zločincem - možda se nahodi takođe u Stevanovićevom dnevniku, koju stranicu kasnije, kad - drugim povodom - citira Čehova: "Kad kamila govori o konju, obično ga predstavi s grbom."

Na sajtu SANU poseban odeljak posvećen je životu i delu Danila Kiša. Povodom 70-godišnjice rođenja, 2005, Odeljenje jezika i književnosti SANU objavilo je obimnu Spomenicu Danila Kiša (urednik Predrag Palavestra).