DANILO Kiš je izbegavao uže jevrejske teme i pristajao je jedino da se u njegovim knjigama judaizam prepoznaje samo kao "efekat oneobičavanja". Svestan da su Jevreji u našem veku "istorijska paradigma", toj tematici je, kad se moralo, prilazio "sa velikom opreznošću". Bojao se rizika da i u njegovom slučaju pridev (jevrejski) ne odnese prevagu nad imenicom (pisac). U ponekom slučaju je svoju jevrejsku komponentu u beletrističkim tekstovima svesno prikrivao. "Mora se priznati" - naglašavao je - "da u svim tzv. literaturama manjin, kao i u literaturi Holokausta, postoji latentna opasnost patetike i grandilokvencije".

Godine 1980. izašla je, u Izraelu, prva Kišova knjiga na hebrejskom jeziku, Bašta, pepeo, prevedena s engleskog. Kasnije su, pretežno sa srpskog, prevedene i druge Kišove knjige, a 1992, na univerzitetu u Jerusalimu, Lili Halpert Zamir odbranila je doktorsku disertaciju o odnosu istorije i fikcije u delima Danila Kiša (objavljena je 2000. u Beogradu pod naslovom D. Kiš: jedna bolna, mračna odiseja).

SAM Kiš je 1986, kao već svetski pisac, prvi put boravio u Izraelu, kao gost jerusalimskog Instituta "Van Lir". Tada je u Šumi mira zasadio, prema ondašnjim običajima, mladicu -sadnicu u spomen na oca, čiji grob ne postoji. Drugi put Kiš je boravio u Izraelu 1989. povodom snimanja serijala Goli život. Od mnogih pozitivnih ocena Kišovih knjiga objavljenih na hebrejskom, navodimo karakterističnu rečenicu iz prikaza Bilha Rubinštajna, objavljenog 1994. povodom prevoda Peščanika:

Ovako piše onaj čije je pero bilo umočeno u mastilo koje je pocrvenelo!

Svoje osećanje jevrejskog identiteta Kiš je objašnjavao na različite načine. U jednom intervjuu veli: "Važna činjenica moje sudbine vezana je za poreklo koje nosim i vreme u kome sam se rodio, što je verovatno i povod moje nemirne sudbine." Na drugom mestu, u eseju pod naslovom "Varijacije na srednjoevropske teme" (1988), Kiš kao da se dvoumi između "srećnog ukrštanja" i "jevrejstva kao prokletstva":

"SREDNjOEVROPSKI jevrejski intelektualac, osim frustracije klasičnog antisemitizma, na kome je izrastao, doživeo je dve teške traume: fašizam i komunizam. I dok je propast fašizma mogla u njemu da stvori (ako je izneo živu glavu), kao kod zapadnoevropskih Izraelita, onaj ambivalentni pojam žrtve, dolazak staljinizma, čiji su nosioci bili velikim delom takođe Jevreji, nije mu dozvolio da konsumira trijumf oslobođenja."

Prema tadašnjem Kišovom poimanju, govoriti ili pisati o jevrejstvu u širokom srednjoevropskom basenu izaziva lošu savest i nelagodnost kod Jevreja i nejevreja podjednako. Pisac je stoga saglasan sa Sartrovim gledištem, prema kome je Jevrejin - "čovek koga drugi ljudi drže za Jevrejina. Njegov život je samo dugo bežanje od drugih i od sebe sama".

Iako je svest o jevrejstvu - pa i o jevrejstvu kao "sudbinskom opterećenju" - u tragovima prisutna u nekim Kišovim delima, kod njega je vidljiv napor da se sudbina Jevreja (i nejevreja) u vreme Holokausta sagleda u širem kontekstu, kao paradigma univerzalne, nadistorijske drame pojedinca u vreme prevlasti totalitarnih ideologija HH veka, posebno nacizma i staljinizma.

STRASNO REAGOVANjE PARIZA VOLIM kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja: živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami... zapisao je Kiš 1982. godine.

OTUDA i Kišov otpor pojedinim pokušajima da ga uvrste u korpus "manjinske literature", u koju bi spadala i tzv. jevrejska književnost.

Knjige o manjinama, govorio je Kiš (1984), često nose u sebi ukus sektaštva, "alibi manjin", što im pribavlja prohodnost i uspeh iz vanliterarnih razloga. U svetu, pa i kod nas, u Jugoslaviji, reputacija izvesnih pisaca zasnovana je na tom sektaštvu, a Kiš je upravo želeo da izbegne tu "pogubnu privlačnost adjektiva":

"Jer ako se jedna knjiga čita samo stoga što ona govori o crncima, Jevrejima, o homoseksualcima ili, oprostićete, o ženama, mene takva beletristika nimalo ne zanima; o tim temama radije čitam studije, istraživanja, dokumentarne knjige."

DANILO Kiš bio je kosmopolitska priroda; često je menjao mesto boravka i putovao po svetu - ne samo zato što je, dok mu je otac zauzimao visok položaj na železnici, imao besplatno mesto u kupeima prve klase. Kao da je imao nešto od Ovidijeve sudbine; elegije slavnog izgnanika nosio je sa sobom poput izmaštanog poete A. A. Darmolatova iz poslednje priče u knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča. Ovidijevi elegični stihovi zvučali su mu kao "puškinovski moto nad njegovom pesničkom sudbinom".

U Parizu je boravio u više navrata, prvi put u jesen 1959; u Strazburu je od 1962. do 1964. godine bio lektor za srpskohrvatski jezik; tamo je napisao roman Bašta, pepeo. U Bordou boravi od 1973. do 1976. godine. Četiri godine bio je lektor u Lilu, kuda je odlazio, živeći u Parizu.

POSEBNO je voleo toleranciju francuske prestonice, gde je, kako je sam govorio, "uvek bilo mesta za svaku ideju, tendenciju, političku i književnu, i široki spektar oprečnih mišljenja ljudi koji žive pod istim krovom kao kakva velika, bučna i zavađena porodica". U Parizu, kako sam svedoči, nije osećao nostalgiju, jer bi često, kad bi se probudio, čuo "kako se našijenci dozivaju", a iz kola parkiranih pod njegovim prozorom, slušao je kako sa kasetofona "trešti harmonika".

Oktobra 1979. godine Kiš se, posle približavanja korak po korak, trajno nastanjuje u Parizu, gde živi u nekoj vrsti "izabranog izgnanstva". Boreći se za ljudske i stvaralačke slobode u tadašnjoj Jugoslaviji, u zemljama Istoka i u čitavom svetu, Kiš je stalno naglašavao da njegov odlazak iz zemlje ne treba da se vezuje za politički progon, niti je prihvatao tada atraktivnu poziciju disidenta.

NA IZGNANSTVO je gledao kao na "zbirno ime za sve vidove otuđenja", a piscu koji živi van matične zemlje ostaje "zavičaj svog jezika", makar i kao "znak njegovog izgnanstva". Uveren da se otrgao opasnoj jednoznačnosti novojezika, i s jasnom svešću da se ne piše samo rečima, "nego i bićem, etosom i mitosom, sećanjem, tradicijom, kulturom, zamahom jezičkih asocijacija, svim onim, dakle, što se kroz automatizam pretvara u zamah ruke, i obratno", Kiš nije podlegao "izgnanstvu iz sintakse" i nastavio je, i pod drugim nebom, da piše na srpskom, "jeziku na kojem sanja".