DA bi stigli do Svete Gore prvo morate da se izborite sa ovozemaljskim iskušenjima, među kojima su najveća ona birokratska. Kada naumite da krenete na Atos, prvo se naoružajte strpljenjem, jer ste samo jedan od mnoštva sa istom željom.

Monaška republika je preplavljena zahtevima za svetogorsku vizu koje šalju tradicionalni poklonici, verski turisti i lutalice. Oni koji dobiju blagoslov za posetu Svetoj Gori okupljaju se na određeni datum u Uranopolisu ili Jerisosu, gde su pristaništa brodova za Atos.

Kopneni put je hermetički zatvoren za svetovnjake, zbog nekoliko fanatičnih feministkinja koje su u 20. veku, upravo ovim putem, ušle u monašku zemlju. To nije prvi put da je prekršen drevni zakon avaton koji ženama i ženkama domaćih životinja zabranjuje boravak na Svetoj Gori. Na Atosu, ili još preciznije u Hilandaru, spas su našle žene i deca s Halkidikija tokom napada katalonskih plaćenika u 13. veku.

NA SVETOJ Gori su boravile njene velike dobrotvorke, carica Jelena, žena Dušana Silnog i despina Mara Branković. Spas na Atosu su našle i žene s decom u zbegovima pred Turcima tokom grčkog ustanka 1821. godine. Monasi su za sve to imali razumevanja, ali ne i za egzibicionistkinje iz 20. veka, koje su narušile njihov mir radi sujetnog samoreklamiranja. Po cenu sopstvenog težeg snabdevanja i putovanja, svetogorci su odlučili da zatvore kopneni put preko visova Velike Vigle.

Od tada je jedini pristup na Svetu Goru brodovima sa pristaništa koja izgledaju veoma živopisno pred ukrcavanje.

Na njima mogu da se vide konvencionalno obučeni poklonici, koji vuku ogromne kofere na točkićima, kao da se sele u manastir. Uz njih stoje hodočasnici u dubokim glomaznim cipelama natovareni velikim rančevima. Upravo zahvaljujući njima, stare kaluđerske staze su još uvek ugažene i prohodne, jer monasi sada češće voze džipove.

U TURISTIČKOJ sezoni, lokalne pokloničke agencije organizuju i dnevne posete Atosu za goste s plaža.

Priroda je do poslednje decenije 20. veka činila Svetu Goru od jeseni do proleća veoma teško dostupnom. Danas je drugačije. Veliki trajekti i moćni brzi gliseri "mikre" tokom najvećeg dela godine bezbedno i za kratko vreme razvoze veliki broj poklonika do manastirskih pristaništa. Do pre tri-četiri decenije, hodočasnici na Atos morali su da plove redovnim poštanskim brodićem ili da unajme ribarsku barku koja bi ih, ljuljajući se na talasima, prevezla do arsane - luke određenog manastira. To je za poklonike suvozemce bilo dramatično iskustvo i po lepom vremenu, zbog čuvenih opasnih morskih struja koje vitlaju oko obala Atosa.

PRVI javni saobraćaj na Atosu, autobus na liniji glavna luka Dafni - svetogorska prestonica Kareja, uveden je 1963. na hiljadugodišnjicu osnivanja Velike Lavre. Ova godina službeno se smatra nultom tačkom istorije Svete Gore. Tek posle sporog višegodišnjeg većanja Sveštene opštine, svetogorskog parlamenta u kome su predstavnici svih 20 manastira, prva autobuska linija produžena je do arsane, pristaništa, manastira Iviron, da bi i putnici iz luke Jerisos mogli da se brže i udobnije prebace do Kareje. Sve do devedesetih bilo koji drugi javni saobraćaj, osim tradicionalnih mazgi, nije bio dozvoljen. Poklonici su morali da pešače ili da jašu po neudobnim planinskim stazama.

Moćne građevinske mašine su u 21. veku po celom poluostrvu probile široke puteve kojima juri veliki broj klimatizovanih minibuseva - "svetogorskih taksija", zasipajući prašinom tradicionalne poklonike.

HODOČASNICI odsedaju u udobnim manastirskim konacima, gde se struja i topla voda podrazumevaju. Većina se čudi kada čuje da su se stari svetogorci sve do poslednje decenije 20. veka oštro suprotstavljali dovođenju električne energije i drugih sablažnjivih udobnosti, kao što je telefonija.

Kulturni turizam i sportski izazov penjanja na vrh Aton u pravoslavnu monašku republiku privlači i sve više gostiju iz katoličko-protestantske zapadne Evrope. Za njih je Atos čista istočnjačka misterija i egzotika, nešto kao Tibet, samo mnogo bliže.

- Oh, baš je zanimljivo ovde, samo što je hrana u manastirima grozna. Nije mi jasno kako oni žive jedući tako. Nisam imao snage da se popnem na vrh Atosa posle nekoliko dana manastirske hrane - poverio mi se slučajni poznanik Endru iz Londona, poslenik u muzičkoj industriji.

SVETA Gora, Bogorodičin vrt, na velikom delu teritorije postala je prometna destinacija verskog turizma. Evropska unija daje mnogo novca za rekonstrukciju svetogorskih manastira, koji se nalaze na Uneskovoj listi kulturne baštine čovečanstva, pa su konaci i manastirski život sve moderniji i udobniji.

- Kada smo stigli u Vatoped i pitali gostoprimca gde da se smestimo, on nas je uputio na drugi sprat konaka. Krenuli smo kao i obično ka stepenicama, a on nam doviknu: "Gde ćete s tim velikim rančevima, hajde u lift, pa kada izađete kod kafemata levo". Zapanjio smo se kada sam video lift, ali me još više mučio taj "kafemat". Znam grčki, ali nisam mogao da se setim značenja reči. Odgovor se ukazao čim su se otvorila vrata lifta: ispred njih je bio automat za kafu. Do pre samo nekoliko godina to bi bilo nezamislivo.

IPAK, vrhunac je bio kada su neki Grci počeli da prave selfije tokom liturgije - prenosio mi je u proleće 2018. svoja iskustva Nišlija Zoki, poznanik sa svetogorskih lutanja.

Retki su manastiri koji odbijaju pomoć EU. Njihovi sumnjičavi monasi smatraju da su moderni "latini" varalice kao i oni stari, i da ne daju novac bez zadnjih namera. Među doslednim tradicionalistima su kaluđeri Konstamonita, zadužbine srpskog velikog čelnika Radiča Postupovića. Veliki vojskovođa je u vremenu propasti srpske države, koje mu se činilo kao približavanje Sudnjeg dana, obnovio od temelja srušeni manastir i u njemu je, kao monah Roman, proveo poslednje zemaljske dane. O tome posetiocima iz Srbije obavezno pričaju kaluđeri Kostamonita koji žive u siromaštvu i koriste petrolejke, ali će vas srdačno dočekati čak i kada ste neočekivan gost, zadocneo na putu.