KRAJEM decembra Slobodan je odlučio da se obrati svim građanima Srbije, celom narodu. Hteo je da to učini na mitingu sa govornice u centru grada. Bila sam protiv. Sumnjala sam u bezbednost takve govornice. Ali sam znala i da moja nesaglasnost neće promeniti njegovu odluku. Već sam jednom bila protiv, već sam jednom bila na ivici najdubljeg očajanja, onog aprila 1987. kada je odlazio u Kosovo Polje, da se sretne sa očajnim Srbima i sa već masovnim albanskim separatistima. Ali, uprkos mom strahu, on je otišao i održao onaj čuveni govor sa prozora, koji će do jutra dignuti na noge ceo srpski narod. Ili bar onu većinu kojoj je stalo do državne teritorije i nacionalne istorije.

Znala sam da će tako biti i ovog puta. Da će hteti da govori sa tribine postavljene u samom centru grada, i da će, naravno, tvrditi da je bezbedan. To je govorio, pre svega meni i zbog mene, ali nije samo mene tešio, zaista je tako mislio.

BIO je 24. decembar 1996. Miting je zakazan za tri sata. Organizatori su bili Gradski odbor SPS-a i JUL-a. Rukovodstva obe partije su počela da se sakupljaju već u dvanaest u prostorijama hotela "Moskva". Kada sam u dvanaest stigla tamo, u jednoj prostoriji je bilo rukovodstvo JUL-a, u drugoj rukovodstvo SPS-a.

Iz JUL-a su već svi bili stigli. Iz SPS-a su tek stizali. Kod nas su došli da se pozdravimo, vidimo i podelimo odlučnost da pobedimo nepravdu i izdaju, Nebojša Čović, koji je tada bio predsednik Skupštine grada Beograda i Branislav Ivković, koji je bio predsednik Gradskog odbora SPS-a. Pamtim njihova srećna i odlučna lica. Otišli su na ulicu. Tamo su već bili Aleksandar Vulin i Željko Mitrović, članovi rukovodstva JUL-a. I već su se sukobili sa demonstrantima. Vulin se vratio malo okrvavljen. Naš mladi pobunjenik protiv imperijalnog ropstva .....

TRIBINA ispred "Moskve" na kojoj je trebalo da govori Slobodan bila je postavljena na mestu koje se nije moglo apsolutno obezbediti. Bezbroj prozora sa kuća koje su se nalazile okolo niko nije ni pokušao a ni mogao da kontroliše. Oni koji budu na tribini biće laka, savršena meta. To sam znala od početka, taj rizik je bio neizbežan. Slobodan ga nije uzimao u obzir. Činilo mi se da niko o tome ne razmišlja.

Ali tribina je bila okružena i demonstrantima. Bacali su na nju kamenice, razbijene flaše, cigle... Učesnici mitinga, pristalice Slobodana Miloševića, pristigli iz cele Srbije i samog Beograda, nisu mogli od njih da se približe tribini. I već su postali predmet pretnji i napada demonstranata.

Policije nije bilo.

PREDSEDNIK države je trebalo da održi uskoro govor sa tribine koju apsolutno niko nije obezbeđivao.

Kad sam ga prvi put pozvala telefonom da mu opišem sliku koju vidim sa prozora i da ga pitam kako misli da bude održan miting i da on govori kad je okolo histerični haos kroz koji ne mogu da se probiju građani, koji su došli da mu pruže podršku, i da ga pitam zašto nema policije, rekao mi je: "Sve će biti u redu. Ne brini. Sad će policija doći." Policija nije dolazila puna tri sata. Tri sata sam ga zvala i pitala kad će stići, i tri sata mi je odgovarao: "Stižu svakog trenutka."

Shvatila sam - policiju niko nije organizovao da dođe.

U prostoriju u kojoj je bilo rukovodstvo SPS-a počeli su da stižu posle dva - Mirko Marjanović, predsednik Vlade, Dragan Tomić, predsednik Skupštine, Gorica Gajević, generalni sekretar SPS-a, Zoran Lilić, predsednik SRJ, Nikola Šainović, Mihalj Kertes, direktor Carine sa velikim obezbeđenjem. Bilo mi je lakše, bar nekoliko minuta, kada sam ih videla. Mislila sam da će sada biti bolje, da će neko od njih ili oni zajedno preduzeti nešto oko bezbednosti predsednika i svih nas i svih drugih koji su došli na miting.

SEDELA sam sa svojim drugovima iz JUL-a, razgovarala sam nekoliko puta sa Slobodanom. A onda sam ponovo pošla u prostoriju u kojoj se nalazilo rukovodstvo SPS-a. Vrata su bila zaključana. Kucala sam, pa su mi otvorili. Kada sam ušla unutra, pitala sam odmah šta se događa sa obezbeđenjem. Niko nije znao ništa da mi kaže. Znala sam da je Kertes blizak prijatelj sa Radovanom Stojčićem Badžom, zamenikom ministra policije, koji je bio zadužen za sektor javne bezbednosti. Ovo je trebalo da bude njegov posao. Molila sam Kertesa da ga zove, da vidi o čemu se radi. Rekao mi je da mu je telefon zauzet. "Zovi ga ponovo", molila sam. Svaki put mi je odgovarao da mu je telefon zauzet.

Negde oko tri Slobodan mi je javio da evo policija stiže i da on polazi. Polaze u isto vreme šef države i policija. On će valjda na tribini da stoji i čeka dok je oni obezbeđuju.......

REKLA sam svima, iz rukovodstva obe partije, da on polazi i da treba da pođemo i mi. Iz JUL-a su svi ustali i odmah krenuli, iz SPS-a su se gledali u tišini. Onda je Mirko Marjanović rekao: "I vi, Miro, idete?" "Naravno da idem". "Dobro. Idem i ja". Stigli smo na tribinu kada i Slobodan. Policija je nešto pre toga raščistila prostor oko nje od demonstranata. Okružili su ga građani koji su došli na miting, Slobodanove pristalice. Nadala sam se.

Već je počeo da pada laki sumrak. On je stajao za govornicom. Ja sam stajala iza njega sa nekoliko drugova.

PRVI i jedini put bila sam na tribini na kojoj je on govorio. Sve ranije su bile obezbeđene. Ova je bila stratište. Nisam se više plašila. Ako treba da ga ubiju, neka nas ubiju zajedno. Crna avet fašizma bila je opet tu. To bi bio nastavak obračuna između zla i biografije moje porodice.

Tako sam mislila samo jedan minut. Možda tri. Preostalih šezdeset i više, koliko je trajao miting, nisam se brinula, nisam se plašila. Njega, Slobodana, čuvale su zvezde, nebo, Bog. Dole su se orili aplauzi, čula se pesma, nosili su Slobodanove slike. Završio se miting. Zajedno smo pošli ka njegovoj kancelariji na Andrićevom vencu.

IŠLI smo kroz masu ljudi, jedva smo se probijali kroz nju. Nikakvo obezbeđenje. Samo lični pratilac, pored nas, i sam izgubljen u toj masi. I stotine ruku pružene prema Slobodanu. Bile su prijateljske. Ali mogle su i da ne budu. Ko o tome brine. Zvezde, Bog? Brinuli su. Ali trebalo je da brine i nadležno ministarstvo. Ali nije brinulo ili skoro da nije.

Opstrukcija koja se dogodila 24. decembra povodom mitinga, nalagala je promene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Iste noći. Ili bar, sledećeg jutra. Ali do nje nije došlo. Preko te opstrukcije prešao je Slobodan, prešla je Vlada, prešli su svi. Ili to nisu doživeli kao opstrukciju, već kao neefikasnost.